понедељак, 20. јануар 2014.

КУЋА ЗА ЛУТКЕ (колумна)

На Конкурсима региона нова, јануарска колумна, о факултетима некад и сад...

Колумна Тодоре Шкоро: КУЋА ЗА ЛУТКЕ

            Три пута сам обишла кварт док нисам пронашла адресу коју тражим. Кад ми је љубазни пролазник рекао да треба да уђем у зграду на чијем је улазу у приземљу стајала велика месингана табла са именом стране трговинске фирме, попнем се на трећи спрат и да ћу тамо наћи нешто што се зове универзитет, помислила сам да се шали.
            „Ново доба, госпођо“, добацио је, уз смешак, одлазећи.
            Док сам на реченом трећем спрату међу бројним плочицама интерфона тражила презиме свог друга из гимназије и са факултета који ми се ономад похвалио како је постао универзитетски професор и позвао ме да свратим у његов кабинет да се испричамо, и док сам пролазила великом салом чудно издељеном преградама од плексигласа на нешто што је личило на боксове,  сетила сам се зграде државног факултета који смо обоје похађали, камене, раскошне, са бројним орнаменттима, и њених слушаоница са високим плафонима у које је могло да се смести и по стотину студената. У овој хали подељеној на боксове скоро да никога није било. Срела сам само две девојке на ходнику док пријатељ није изишао мени у сусрет да ме дочека и срдачно ме увео у свој кабинет. У четири квадратна метра тог простора омеђеног плексигласом од осталих кабинета, сместио се његов модерни, малени писаћи сто са компјутером, столица и поред још две, једна до друге, металне. Сместих се најудобније што је у тим условима могло, кад ми пријатељ, извињавајући се, рече да има само да испита још две студенткиње па ћемо онда да се сити испричамо, можда ипак негде напољу, а не овде. Збуњена, устадох да изиђем, кад ме он задржа рекавши да ја никако не сметам и да ће то бити брзо готово, тај испит.
            Насмејах се у себи кад су ушле, онако сићушне, као по мери овог простора. Дотеране, дугокосе, плаве, перфектно нашминкане, подсетише ме на лутке. После прилично опуштеног и необавезног ћаскања са професором о сунчаном времену усред јануара, једна седе на једину слободну столицу и мој пријатељ јој рече да почне. Предмет који је полагала звао се нешто као теорија масовних комуникација и она је почела да говори брзо и гестикулирајући, уз обиље жаргонских израза, а да то, ако сам добро разумела, није било у циљу илустрације теме коју је апсолвирала. Прекинуо ју је убрзо уписавши оцену у индекс и погледао у другу девојку. Прва тад врисну. Десетка! Хвала, професоре... Друга је, на врло сличан начин почела да говори потпуно исте ствари као претходница. После минут-два и она је прекинута, оцена уписана, нови узвик одушевљења, нова десетка.
            И нигде цедуљица из којих би се извукла испитна комбинација питања, нигде осталих студената као публике, нигде потпитања, нигде оне старе добре студентске треме и нервозе, нигде озбиљности у свему томе, нигде... много тога што памтим као факултетска и испитна искуства.
             Видевши моју запрепашћеност коју нисам на време успела да сакријем, мој пријатељ је, чим су две лутколике студенткиње изишле ћеретајући о вечерњем проводу који их је тога дана чекао, устао и замолио ме да ипак седнемо преко пута, у кафану, у којој ћемо се, насмејао се, можда осећати пријатније.
            Можда? Насмешила сам се и ја, и док смо у тих пар сати евоцирали успомене из студентских дана, сложивши се, као и сви које је младост неповратно напустила, како је све некада било право и најбоље,  ипак ниједном нисмо направили поређење са овим сада.

            „Кобајаги“,  помислила сам о оном што сам видела на том месту које би требало да буде храм знања. Све је ту кобајаги. Као и у кућицама за лутке, уосталом. И у њима ништа није право. Ни велико.
______________________

Нема коментара:

Постави коментар