понедељак, 30. децембар 2013.

БЛАГОРОДНА КЊИЖЕВНА 2013. ГОДИНА

БЛАГОРОДНА КЊИЖЕВНА 2013. ГОДИНА

            У последњем дану ове, 2013. године,  осврт на њу каже да је то била благородна књижевна година. Инспирације није недостајало, те је у јулу изишла моја шеста књига, збирка прича „Сенке и свици“.  На порталу Конкурси региона редовно су, сваког двадесетог у месецу излазиле моје, каже уредник сајта, веома читане колумне на актуелна збивања из књижевног и уметничког живота у региону. У листу Политика је 15. септембра штампан избор од дванаест мојих изабраних прозних минијатура, на најбољи начин најавивши моју следећу књигу кратке прозе која се увелико припрема, "Трен приче". У будимпештанским Српским недељним новинама, у седам или осам овогодишњих бројева, такође су штампане моје кратке приче.
            Посебно сам поносна што је у овој години моја песма „Исконска“ изабрана за Антологију најлепших љубавних песама 99 српских песникиња, од монахиње Јефимије до данас (у издању издавачке куће „Граматик“, а у избору Гордане Симеуновић) и што је на најбољи начин књига промовисана у Удружењу књижевника Србије, 3. октобра.
            Изабране песме и приче штампане су ове године и у двадесетак заједничких зборника или алманаха, између осталих у зборницима „Гарави сокак“ (Инђија), „Руј“ (Ужице), „Валентиново“ и „Море на длану“ (Загреб), „Шумадијске метафоре“ (Младеновац), „Песничко пролеће Чукарице“, „К'о да стоји у небеском чанку“ и „Хиландар“ (Београд), „Између два света“, „Врата Понишавља“ и „Глас корена“ (Ниш), "Свитак (Пожега), „Перивој омеђених шимшира“ (Житиште), „Најлепше приче о школи“ (Прилике), „Панонски галеб (Суботица)...


 Од свега су ипак биле најдраже НАГРАДЕ, њих десетак у овој години:


ПРВА награда за најлепшу љубавну песму библиотеке „Јован Томић“ из Нове Вароши (за песму „Писмо без краја)

ПРВА награда Удружења књижевника у отаџбини и расејању (УСКОР) за најлепшу песму „Очева суза“

СПЕЦИЈАЛНА награда „Ужички Стари град“ Књижевног клуба „Рујно“ из Ужица за песму „Недочекан“

СПЕЦИЈАЛНА награда Удружења „Културно наслеђе града Смедерева" (КНГС) за укупан књижевни рад аутора са територије града Смедерева.

ДРУГА награда Издавачке куће „Алма“ за најбољу  кратку причу, до 15 редова (за причу „Казна“)

ДРУГА награда на 24. „SRB-YU поет-фесту“ за песму „Песник пустих перона“

ДРУГА награда Књижевног клуба „Соколово перо“ на конкурсу „Јутро над Озреном“ за песму „Песник пустих перона“

ДРУГА награда за најлепшу причу о школи у Приликама код Ивањице, за причу „Мој друг храст“

ТРЕЋА награда на Мелничким вечерима поезије у Бугарској, за песму „Недочекан“

ПОХВАЛА за песму „Сузе пајаца“ фестивала „На крилима Сомбора“.

ПОХВАЛА за песму „Сусрет у капи росе“ манифестације „The best of trava“ косидбе   на Рајцу
 
ИЗБОР у антологију „Најлепше песме српских песникиња“, антологичара Гордане Симеуновић, песме „Исконска".

ИЗБОР међу дванаест најлепших песама о завичају Фондације „Радост“ из Београда, песме „Писмо Леону“.


            И, на крају, после 113 постова објављених на овом блогу у овој години, желим, драги моји читаоци,  да се и у идућој дружимо исто толико, а вама свима желим у наступајућој години добро здравље, пре свега, а и да вам се у њој испуне оне најдрагоценије жеље.

СРЕЋНА ВАМ СВИМА НОВА ГОДИНА!

Ваша Тодора Шкоро

           


ТИНЕ, МОЈ БРАТ ПО МЛЕКУ

ТИНЕ, МОЈ БРАТ ПО МЛЕКУ

У то доба није било такозваних специјалних школа па је и он, онакав каквог га је бог дао, ишао са нама у разред. Деца су сурова, не воле оне који се разликују, па су и њега сви одмах одбацили, гласно и упркос претњама и молбама родитеља и учитеља. Ја сам то учинила касније и тише, некако у себи, онога дана кад ми је мајка испричала, обрадована што сам једино ја пристала да седим у клупи са њим и помажем му на часовима, како је мали Тине у ствари мој брат! Занемела сам од шока, а мајка је бираним речима покушала да ми објасни како он заправо није мој прави брат него је она њега само задојила пошто Тинетова мати, измучена порођајем, или ко зна зашто, ни трећи дан од Тинетовог рођења није хтела да дâ млеко. Ужаснута, слушала сам наставак мајчине приче о томе како је она тих неколико зимских месеци, подојивши најпре мене, која сам се била родила око месец дана пре, журила до брега где су Тинетови живели, да подоји и њега. И тако неколико пута на дан.
            „Зато ти је он брат. Као брат“, исправила се. „И немој никад да будеш груба према  њему.“
            Три дана сам плакала а онда, помало стидећи се, замолила мајку да о томе не прича никоме, а ја ћу према Тинету бити добра као да ми је заиста брат. У том моменту сам га се, у себи, некако истовремено и одрекла и усвојила га, нисам могла себи да објасним тај осећај, али сам све до четвртог разреда, докле су му просветне власти дозволиле да похађа „нормалну“ школу, бринула о њему, помагала му да схвати оно што је његовом и пре рођења оштећеном уму било тешко, али што је сасвим лако разумевао душом. Само једном питала сам га да ли зна да ми је брат по млеку. Уплашено ме погледао, прошапутао је да он зна, али да друга деца у школи то не знају и да ја треба да ћутим о томе, да ћутим, да ћутим...
            „Било би ми много тешко да те мрзе због тога“, рекао је.
            Више од тридесет година га нисам видела, али сам о њему чешће мислила и  распитивала се него о другима. Оженио се, таквом „сличном“, причала ми је мати, али су им на опште чуђење деца испала нормална, чак врло бистра. Било ми је драго због тога. Кад сам јесенас, за родитељску славу, пожелела да као некад изиђем испред капије и седнем на дрвену клупу, сокаком је лагано наилазио Тине. Кад је дошао до мене назвао је тихо добар дан не подижући поглед. Ословила сам га. Застао је. Упитала сам га да ли ме препознаје. Суздржавао је осмех гледајући и даље у страну.
            „Како да те не познајем, ти си моја најбоља другарица... Ја знам да си завршила велике школе, да си писац, рекли су ми, све знам... И срећан сам што је моја другарица постала велики човек“, муцао је.
            „Не другарица, Тине, него сестра, ја сам твоја сестра, зар си то заборавио?“
            Погледао ме, тек тада. Никад у неким очима нисам видела толику радост..
            А ја сам, кад је наставио уз сокак, заридала, као никад у животу.

(Тодора Шкоро
___________________


четвртак, 26. децембар 2013.

КОБНА ИГРА КЛИКЕРА

КОБНА ИГРА КЛИКЕРА

Пожелео је да јој преприча изузетно чудан разговор који је чуо за суседним столом док је био у посети пријатељу. Жена је климнула.
Млађи мушкарац, скоро дечачког лица, сувоњав и живахан, причао је другом, знатно старијем, пуначком и наизглед незаинтересованом, о томе како је у детињству играо кликере са  старијим дечацима, али су га они увек побеђивали и он је за казну морао да их чашћава шампитама и још да трпи да га они колачима измажу по лицу ако не би све појели. Дебели млохави се на то само смејао. Потом је дебели причао како је и он имао слично искуство, само су њега, кад би га поразили у кликерима, јахали све до куће, и још је морао да њишти и да рже. На то су се обојица дуго смејали.
Жена је била збуњена
„Не разумем“, одмахнула је, “шта је у тој причи толико чудно. Деца умеју да буду сурова.“
            „Млади сувоњави је пре пет година убио седмогодишње близанце свога првог комшије, а млохави је пре две године осуђен на робију због педофилије. Тај разговор сам слушао у кантини окружног затвора.“, рече човек.


(Тодора Шкоро)
__________________________

понедељак, 23. децембар 2013.

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЧЕКАО

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЧЕКАО

кад га једном пронађу у раздан
раширених руку и зена
неко ће рећи, Нека је проклета
Жена, упитаће други
Не, песма,
није је дочекао


Тодора Шкоро
________________

ПЕСМА МОЈЕ МАЈКЕ

ПЕСМА МОЈЕ МАЈКЕ

Памтим је по ћутању. Ниједна радост, а било их је мало у нашој кући, није могла натерати нашу мајку на празно ћеретање и брбљивост. Ниједна невоља, а превише их је било, није из ње мамила псовку, грдњу, проклињање. Тишина је био њен избор и њен живот. И благи осмех који је свима делила. Никада је нисам видео уплакану, осим тад кад сам је, заигран у пољу пшенице, сустигао док је  српом лагано жела зрело жито. Певала је тихо и ридала истовремено. Не сећам се песме, сећам се само свог страха од тог њеног цвиљења које је било и песма и плач.

Загрлио сам је снажно кад се вратила из поља, на њеном лицу није било трагова суза, очи су јој поново биле благе и насмешене, али мени никад више није била иста. И сада, кад чујем да неко тихо пева, застанем и ослушнем хоћу ли у тој песми чути и плач.  У свакој песми има плача, ако човек слуша помно.

(Тодора Шкоро)

недеља, 22. децембар 2013.

НАШЕ МЕСТО

НАШЕ МЕСТО

Много година после тога, држећи под руку неког другог човека прошла сам крај те кафанице на кеју. Имала је оне исте црвено-беле кариране завесе на прозорима као некад, иста два степеника која воде унутра, исту стару тенду, местимице похабану, испод које смо некада седели и није нам сметало што је стара, чак и кад се кроз њене пукотине пробијало сунце и пекло нас по лицу. Сада је била јесен, није било сунца, није било столова испод тенде. Није било никога. Осетила сам сву ту празнину и неки чудан бол испод левог ребра. Нисам осетила ниједну годину која је прошла. Стегла сам јаче руку тог другог мушкарца, он се тргнуо и, мислећи како желим да ту уђемо, рекао да има бољих места, да свакако има бољих места од овога, где, ево, чак ни тенду годинама не поправљају, рекао је тихо.  И његове очи биле су тужне. Наставили смо у тишини мислећи, свако за себе, хоће ли та нова кафаница коју изаберемо постати наша као некад ова.

Тодора Шкоро



четвртак, 19. децембар 2013.

MALO MRTAV I MALO PISMEN

Na stranicama portala Konkursi regiona, umesto redovne mesečne kolumne, ovog meseca - dve.

Kolumna Todore Škoro: MALO MRTAV I MALO PISMEN


„Kad vidim zapetu na pogrešnom mestu, malo umesto propisanog velikog slova ili pogrešno napisan padež, osećam se kao da gledam čoveka neočešljanog, sa prljavim cipelama i prljavim rukama, postidim se umesto njega i poželim što pre da pobegnem“, rekao je davno jedan čovek do čijeg mišljenja  držim. Jer, dodao je još, ako među svet ne izlazimo musavi i prljave obuće, zašto bismo pred taj isti svet izlazili jezički nečisti?
Čitavog života bila sam uverena da je stvar pismenosti, zapravo, stvar opšte kulture, da je to, još u školskim danima, obavljeni zadatak kome bi se eventualno trebalo vraćati tek kad se, ponekad, izmene pravopisne norme, pa i te nove savladati. I rečeni poznanik i ja složili smo se zato sa jednom duhovitom tvrdnjom da se malo nepismen i malo mrtav ne može biti, odnosno, kako on reče, da sve te podele na polupismenost, funkcionalnu pismenost i ine „nepotpune pismenosti“ mogu da okače mačku o rep oni koji su ih smislili jer je, zapravo, istina jedna – ili jesi pismen ili nisi. I, nema tu mesta aboliciji „malim greškama“ jer malih grešaka nema, kao što nema ni pismenosti sa greškama.
Jedan drugi poznanik rekao je jednom drugom prilikom, Kako da verujem u to što pišeš, ako je  to napisano nepismeno?
            Nije prvi put, i ne samo na ovom mestu, da pišem o ovoj temi i već znam sav arsenal za odbranu onih koji bi se osetili prozvanim. Žurba, slabo svetlo, umor ili krajnja opuštenost, loša dioptrija, pa zatim neubedljivo poricanje da su greške gramatičke, nego da su zapravo slovne itd. Međutim, kad budu priterani uza zid, počinjao bi napad u stilu „nisam ja lektor da moram sve da znam“, pa sve do one već poslovične poluistine ili neistine „kad bi ljudi čitali tekstove slavnih pisaca u originalu, zaprepastili bi se koliko su oni nepismeni“ (...).
            Na internetu, tom glavnom ogledalu najšire (ne)pismenosti, nedavno je čak izmišljen i termin za one koji ukazuju na pravopisno-gramatičke greške autorima tekstova ili drugim učesnicima u komunikaciji. Zovu ih - gramatičkim nacistima!
            Pitam se kako bi tek trebalo nazvati one koji uredno „ne znam“ pišu zajedno, a „bismo“ odvojeno? Zbilja, kojim epitetom bi se mogao opisati čovek koji posle završene osnovne i srednje škole, a poneki čak i fakulteta, dakle čovek koji u iskustvu ima brojne iščitane knjige, koji i sada čita makar dve ili tri godišnje, a novine svakodnevno, čovek koji gleda bar dva ili tri sata titlovanog programa na televiziji i koji na tom istom programu svakoga dana bar po pet puta vidi pravilno napisane gore pomenute reči, a onda ih opet, kad treba da napiše – napiše nepravilno?!
            Ja imam odgovor, ali neću da budem gruba, iako, prema ovim novim shvatanjima, nedvosmisleno spadam u rečene „gramatičke naciste“. Pa, opet, neću ovaj tekst završiti nikakvim sličnim, nego i sada i uvek pozdravom „Živela pismenost!“.
            Ako ni zbog čega drugog, a ono bar da bi vam verovali to što napišete.
_____________________
           
           


уторак, 10. децембар 2013.

НАЧИН


НАЧИН

Ти ни сањао не би
на који начин волим да ми кажеш
колико ти је до мене стало
Кад после твојих кошмарних снова
у којима ме је неко отео
или сам у њима сурово хладна и страна
угледам твој поглед
у коме се неверица и срећа смењују
пред чињеницом
како то није истина


(Тодора Шкоро)

понедељак, 9. децембар 2013.

ТУЖНИ ГОРКИ

Винсент ван Гог: Људи који једу кромпир
ТУЖНИ ГОРКИ


Отишло све дођавола, каже ми јутрос Мита Горки док на пијачној тезги смрзнутим рукама пребира по кромпиру тражећи оне веће, а да нису квргави ни трули, ја ћутим, мислим, у праву је шта год да мисли, а ја не знам шта он мисли, знам шта мислим ја, а мислим да је отишло до сто ђавола а не до једног, па узех и ја да пребирам по оном кромпиру иако ми кромпир није био на списку који ми је жена тутнула кад сам полазио на пијац и има да ме изгрди кад види, има да каже пуне нам гајбе оног лепог ивањичког што смо од кума-Злате добили, а он се расипа, али није ме брига, бирам ја барабар кромпире са Митом Горким и мислим, некад смо тако заједно бирали своје прве голфове јединице на плацу у Сарајеву, па неку годину потом, кад су нам деца поодрасла и мотоцикле за њих јер су тражили, сва деца имају само ја немам, та страшна реченица од које сви родитељи имају ноћне море терала нас је на то и мислим, хвала богу да сад нисам родитељ шта бих на ту реченицу одговорио, али се она, та реченица, више и не изговара, јер немају сад сва деца, имају само нека, а она друга могу да пате, да завиде, да почну да краду да би и они имали или, ређе, да што боље изуче неке школе и запале, тако млади кажу кад хоће да оду, а одлазе, ево и Митин унук отишао јесенас, неки институт за генетику из Швајцарске му понудио трогодишњу стипендију, дете пристало да оде, али не одмах, прво хтело овде код нас, али му на нашем институту понудили да волонтира, изгледа да је код нас и волонтирање постало привилегована појава, отишао  мали и не знам како му је тамо, Мита Горки ми ништа није причао, а ја не могу да га питам иако смо заједно и одрасли и ево остарили, јер знам да му је тешко, једино унуче је то, него ћутимо и пребирамо по оном кромпиру, по пет кила смо већ напунили у торбе, к’о  да ће сутра рат, али навикли смо ми на то, и на рат, као да никад ни престајао није, и на кромпир смо навикли и брига ме није што ће жена да виче кад се вратим, јер има ручак, имао и јуче и прекјуче, али данас што ће да буде, милина једна, сарма је најбоља трећи дан, то сви знају и пожелех да мог друга позовем на ручак, а он се насмеја, али некако горко, каже и његова снајка јуче крчкала сарму али није јела, плакала, каже, дете ми тамо жељно сарме, све тамо у белом свету има ал’ нема сарму, а ја овде да је једем, е па нећу, и ето има сарми кол’ко хоћеш, дођи ти код мене да попијемо неку и да се испричамо, рече ми на растанку, а ја помислим, о чему да причамо, мој Горки, кад је све отишло дођавола и помислим још, шта ли ће му оволики кромпир кад има сарму код куће.

(Тодора Шкоро)



петак, 6. децембар 2013.

ОБЛАЧЕЊЕ У СЕЋАЊА




ОБЛАЧЕЊЕ У СЕЋАЊА


Моја је сестра желела по сваку цену
да спроведе тај заупокојени обичај
За руку ме као плашљиво дете узела
и довела пред изрезбарена врата мајчиног ормара.
Избацивала је шарене хаљине и костиме од твида
а ја сам се бојала тих вртоглавих година
које су ми пред очима промицале срећне,
цицане, најлонске, цветне, плисиране,
увек уз мајчине скуте, све до одрастања
А потом некако строге, на фалте,
или тек безобличне равне,
али увек са она три златна дугмета на рукавима сакоа
која су сијала у дугим ноћима одвојености од родног дома
Ни сада ми није било јасно зашто  мушки имају четири
а женски само три, и опет нисам имала кога да питам,
сестра је била заузета, сагнута, стигла је већ до дна ормара
и оданде извадила пожутелу слику
на којој смо насмејани она, мама, тата и ја
Стајала је над гомилом текстила са том сликом у рукама
и задихана ме питала коју ћеш ти, ваља се тако,
Коју ћеш ти данас да обучеш, а остале ћемо сиротињи
да поделимо после, тако треба, кажу.
Извукох оклевајући из њених руку слику
Ја ову, рекох, и немој никад да ми је скидаш,
а ти све ово ако хоћеш спали или дај сиротињи,
није ме брига за глупа веровања.
Само је одмахнула и промрмљала нешто као,
луда као и увек, што ли сам је уопште звала.
Али ни она тога дана није обукла ништа мамино.
И овако је болело прејако.

(Тодора Шкоро)