петак, 26. јул 2013.

ВОЗ У ПЕТ (две минијатуре)


ВОЗ У ПЕТ

            Уредно је куповао жетон за улазак на железничку станицу свакога дана у четврт до пет по подне. Сео би на клупу између билетарнице и шина и углавном непомично седео тих петнаест минута. Кад би воз дошао, устајао би и са групом пристиглих путника напуштао станицу и враћао се назад у град.
            Никада му, окренутог леђима, није могла видети лице док је и сама, гледајући кроз окно, ишчекивала воз. Кад би од ње затражио перонски жетон, видела би му само руке, док јој кроз отвор пружа ситнину, не и лице. Касније, у гужви, кад воз стигне, такође би јој промакао.
            Долазећи на посао и пробијајући се кроз гужву избезумљених људи, болничара са носилима и ватрогасаца, издалека је угледала покривено тело на шинама. Дотрчала је и без даха полицајцима повикала како га зна, како га је сваког дана виђала на том месту, увек док чека воз у пет, али се на њега никада не укрцава, како је то, извесно, он и како је, ето, долазио да се убије, а њој то није пало на памет, није...
            „Морате да буде сигурни“, рече јој инспектор, док је лагано откривао несрећниково лице. Није могла да га види ни сад. Било је крваво и размрскано. Ипак је рекла:
„Сигурна сам, он је. Не бих га никад заборавила.“
                       


ЖЕЂ У ПРЕРИЈИ


            Врелина је разливала боје хоризонта, на месту где је оставио свог изненада угинулог коња и кренуо даље пешке кроз непрегледно ниско растиње, гушен жегом и жеђи.
            Тамнопута девојчица играла се у прашини пред кућом откинутим вратом виолине. Из бочне собе су, кроз отворен прозор, допирали уздаси налик пригушеним  јецајима. Девојчица је повремено ослушкивала.
            „Добићу брата, знаш. Или сестру. А онда ћу њих да повијам“, каже и размотава из  крпе поломљени део инструмента.
            Човек застаје, рукавом брише зној. До следећег ранча је два сата хода. „Издржаћу“, мисли. Девојчица га радознало гледа, пита шта хоће.
            „Ништа“, каже „Само ти настави да чекаш брата“.
            Из куће се, уместо јецаја, зачује слабашни плач. И дуго пљускање воде.
            Путник се окреће се ка  хоризонту, али од врелине не може јасно да га сагледа.
            Док се удаљава, свестан је само шума воде.


 Тодора Шкоро
________________

Нема коментара:

Постави коментар