недеља, 30. јун 2013.

НАГРАДА "МЕЛНИШКИ ВЕЧЕРИ НА ПОЕЗИЈАТА"



На управо завршеним, 14. "Мелничким вечерима поезије 2013." у Бугарској, моја песма "Недочекан" освојила је трећу награду. Прво место припало је Валентини Јотовој из Софије, а другопласирани је Борче Панов из Македоније.

Препев песме на бугарски: Иван Топалски








Тодора Шкоро – Белград, Сърбия

/3. награда на Мелнишки вечери на поезијата - 2013/

"НЕДОЧАКАН"

Шепнеше: ще се върна, Стояна,
знаеш, година бързо минава,
сълзата ти не ще да е изсъхнала и, ето ме,
тук ще бъда
да те прегърна…
Мълвеше
и дланите ми треперещи стискаше,
та болеше като писък
на отминал влак.

И пишеше: чакай ме, Стояна,
когато снегът се стопи и разцъфне,
та роди нашата ябълка петровка,
ще дойда ябълките с устни да делим
наполовина,
така пишеше…
Ала зимата бе дълга и кой да знае,
че тя щеше да остане ялова и с голи гранки…

Страх те беше, знам,
и страхът ти донесе някакви други пролети,
в които вече нито един отминаващ влак
не болеше.
Тръпнех в боязън
да не се изгуби твоят зов с моето име
и сякаш страхът ми предизвика съдбата.

Трябва да тръгвам сега, някой упорито ме вика:
Стояна, о, Стояна!
А минаха много години, изсъхнали сълзи
и пъпки разпукнати от ялови гранки,
само някакъв глас отнякъде моето име повтаря:
Стояна, Стояна!
А знам, това не си ти…

(Превод от сръбски: Иван Топалски)
______________

НЕДОЧЕКАН

Шапутао си: вратићу се, Стојана,
знаш да брзо мине година
Ни осушити се неће та суза ја бићу ту
да те загрлим,
говорио си
и дрхтаве ми дланове стискао да је болело
као писак воза који се удаљава

И писао си: чекај ме Стојана
Кад снег окопни, забехара и роди
наша јабука петровача стићи ћу
да је уснама делимо попола
писао си
Али је зима била дуга и ко је знао
да јалова ће она остати и голих грана

Страховао си, знам
И страхом дозвао нека друкчија пролећа
у којима више не боли ниједан воз
који се удаљава
Стрепела сам
да  се негде не загуби твој зов мога имена
и као да сам стрепњом судбину призвала


Морам да кренем сад, неко ме упорно дозива:
Стојана, о Стојана!
А прошло је много година, усахлих суза
и бехара са јалових грана
Само глас неки однекуд моје име понавља
Стојана, Стојана...
А знам, то ниси ти


Тодора Шкоро
___________________


петак, 28. јун 2013.

"СЕНКЕ И СВИЦИ" - НОВА КЊИГА ПРИЧА

Из штампе је управо изишла моја нова књига кратких прича "Сенке и свици". У двадесетједној сторији приказане су судбине људи на животној прекретници - емоционалној, егзистенцијалној, психолошкој, моралној.
.
Било да су сећањем одведени у житна поља детињства, у пустош ратова или у благостање и замке модерног времена, јунаци збирке кратких прича „Сенке и свици“ увек се налазе негде на граници живота и сна. Сањају да би лакше живели, а живе да би победили невоље и отворили врата неком новом сну. На тој љуљашци, на тој животној вртешци, оно што их раздваја, што их чини посебним и другачијим од других, јесте сусрет са блеском судбине, неумитним и изненадним, који их, спремне или не, обликује у величанствене или ништавне, не остављајући их никад више истима, онаквим какви су дотад били.
            Може се живети у илузијама, може се живот сасвим свесно улепшавати, или од њега на разне начине бежати, али кад се човек нађе пред величанственим одсјајем судбинског, кристално чистим („...као суза дечија“, каже један јунак),  онда места за узмицање нема, онда се сопствени живот, у трену, сагледава неким другачијим погледом, онда се сазри, умири, покаје. Онда се постаје чист, спреман за неки други живот, или за смрт, често за смрт у причама које следе.

            Међутим, знају јунаци збирке "Сенке и свици" да смрт није ништа друго до део живота, а да је читав живот тек сан. И да смрти, све док има сећања - заправо нема.
И то их чини спокојним, ма каква  судбина да им је додељена.

Зато, читаоче, нека твоје очи буду свици, а мени на душу сенке кроз које ћу и тебе водити, као што сам и моје јунаке водила...

Тодора Шкоро, аутор 




четвртак, 20. јун 2013.

"ČUVAJTE JEZIK, ČEDO MOJE..." (kolumna)


Nova kolumna na "Konkursima regiona"...

 „Čuvajte jezik, čedo moje“

„...jer reč se može izgubiti kao grâd, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li grad, zemlju, dušu?“
           



            Mogao bi ovaj amanet Stefana Nemanje, velikog srpskog župana, da se primeni na sve narode, na sve jezike sveta, ne samo na srpski. Pogotovo na male, a takvi su svi na Balkanu. I pogotovo danas, danas  više nego ikad. Iako ratova (onih vidljivim oružjem) ovde više nema, ima, međutim,  agresora  manje vidljivog, ali ne manje pogubnog, koji žestoko preti da poruši jezik, taj najčvršći bedem identiteta.
            Oholima često nazivaju Francuze koji odbijaju da komuniciraju ijednim drugim jezikom osim svojim, kad god to mogu. Nisu oholi, samo su svesni rečī Stefana Nemanje, makar da za njih i nisu nikad čuli. Mi ovde jesmo, a opet puštamo da se događa ono na šta nas je očinski upozorio.
            Govoriću o onom, doskora jeziku, odnedavno jezicima, kojim se mi na ovim prostorima sporazumevamo vekovima, a kome preti opasnost iz rečene oporuke velikog vizionara. Nije to opasnost od pukog učenja i prisvajanja tuđih jezika. Jeste od agresivnog i preteranog njegovog korišćenja i onda kad to nije nužno. Za Beograd tvrdim, a za Zagreb, Sarajevo, Podgoricu pretpostavljam, da im je većina gradskih kafana, tržnica, lokala, ne na maternjem, nego na stranom jeziku. Engleskom. A nije neophodno. I nije moralo da se to dogodi. Dogodilo se. Kao što za scenu (podijum) čujemo retko, a za „stejdž“ svakodnevno. Za izgled znamo šta je, ali skoro svi govorimo „look“. Kad u razgovoru  hoćemo da načinimo neko pojašnjenje, ne činimo više to „usput“ ili „budi rečeno“ nego listom „by the way“ ( u pisanom obliku „btw“)... Primera bezbroj za učinak ovog prvog „agresora“ na jezik. Gde stranom jeziku sve više i sve češće dajemo prednost. A ne mora tako.
            Agresor drugi, rođen poslednjih decenija, nije neki pojedinačni znani svetski jezik, nego skup termina (koji se iz dana u dan povećava, pa ga već zovu – jezikom), nastao kao proizvod novih, pre svega informacionih tehnologija, gde je svakoj novoj vezi, novoj radnji, novom aparatu (ili njegovom delu) davan novi naziv. Televizija, teleks i telefon su stotinu godina sa nama, navikli smo i na njih i na njihova imena, data im na „rođenju“. Ali – mail, ipod, smartphone, downloads, facebook, skeniranje, bagovanje, baferovanje, banovanje... i ko zna kakve još pojave, rođene u tom novom, svetu informacionih tehnologija, učinile su da, govorili mi ma kojim od ovdašnjih jezika, teško da možemo da ih prevedemo (ili to sasvim namerno ne činimo) i da ih „odomaćimo“. Pa, ako time i ne urušavamo sopstveni maternji jezik, a ono ga, tom čudnom jezičkom  mešavinom činimo – smešnim.
            I kako onda „sačuvati svoj jezik kao očinji vid (...)“,  Sveti Simeone?
            Kako, kad osim ovih, stranih „agresora“ imamo i domaće koji sopstveni jezik ruže, e da bi se makar kako upisali u istoriju? Na ovom mestu govoriću o srpskom, za druge ovdašnje jezike ne mogu da tvrdim, a govorim o pojavi da se svako malo pa se oglase „jezički znalci“ menjajući jezička pravila ( u duhu sa vremenom). Jezik jeste živ organizan, razvija se, treba da se menja, ali ne po svaku cenu, pogotovo ne po cenu besmisla u koji može da odvede. Ne budu sva nova pravila na korist, ni jeziku, ni narodu koji njime govori. Odnedavno, slušajući i gledajući medije u Srbiji, ono što nepodnošljivo para uši jesu neki novi akcenti reči. Kažu oni koji se time bave i koji o tome odlučuju – ispravni. U jeziku u kome postoje tek par pravila akcentovanja, možda je zaista sve moguće, ali ne znam nikoga kome ne smeta kad na vestima čuje „prodUcent“, „asIstent“, „telEvizija“... Opravdanje jezikoslovaca: u srpskom je nedopustiv akcenat na poslednjem slogu i silazni akcenat po sredini višesložnih reči. To što se ovde uglavnom radi o stranim, a ne o srpskim rečima, njima nije mnogo važno, ostaje da nam se uši priviknu na melodiju reči kakvu dosad nismo znali. I koja baš nije preterano milozvučna.Ili primer sa nasilnim uvođenjem imenca ženskog roda kod zanimanja i titula, nastalom pod pritiskom jakog lobija za rodnu ravnopravnost, koje tek pokazuje sav besmisao u koji jezik može da zapadne. Pa odnedavno imamo „sekretarke“, „psihološkinje“ i slično. Pitam se kako bi cenjeni jezikoslovci u tom „rodnom istrajavanju“ izišli na kraj imenujući ženu koja je livac?! (a ima ih, videti film „Flešdens“). Rečju, jedna besmislica.
            I, najzad, za kraj, kao najosetljiviju temu, kao najbolniju ranu možda, koju činimo svom maternjem jeziku  svi mi na ovim prostorima, da pomenem i sav besmisao na silu i na prečac izmišljenih „novih reči“, kako bi svaki od naših pojedinačnih (a nekada jednog jezika kojim smo se sasvim lepo sporazumevali) dobio na samosvojnosti, razlikovao se od „suseda“: srpski od bošnjačkog, hrvatski od crnogorskog, bošnjački od hrvatskog... Otišlo se i dotle da se uvedu nova slova za glasove specifične za jednu malu sredinu (sada državu).
            U ratovima (koji nisu morali da se dogode) dobili smo od jedne više državica. Svaka od njih je potom proglasila svoj jezik. Ali, nevolji što ti jezici liče, što je to zapravo jedan jezik, doskočilo se sumanutim izmišljanjem reči čak i za najširu svakodnevnu upotrebu. Neću da ih nabrajam, stid me je.
            I kako onda, veliki župane, da i svi drugi - veliki, a neznani,  koji bi da se tvojim amanetom vladaju – da istraju? Kako da pomognu svome rodu da ne bude okupiran, potčinjen, uništen, ako mu jezik uzmu, a uzimaju polako? A kad ga oduzmu sasvim, neće nam naše male teritorije značiti mnogo, neće jer nećemo znati ni ko smo, ni šta smo.
            Čuvajmo, zato, rode moj, jezik kao zenicu oka.
            Veliki u svetu ga čuvaju. I ostaju veliki.
            A mi nećemo, izgubimo li jezik, (p)ostati mali. Nas jednostavno – neće biti.

           ______________ 

среда, 19. јун 2013.

НАЈЛЕПША ЉУБАВНА ПЕСМА (и друге награде)

У неколико последњих месеци пристигло је, са разних страна, прилично признања за поезију и прозу коју пишем. Па, да се похвалим мало...

НАЈЛЕПША ЉУБАВНА ПЕСМА 2013.

На конкурсу за најлепшу љубавну песму библиотеке "Јован Томић" из Нове Вароши, моја песма "Писмо без краја" освојила је прву награду. Другопласирана је песникиња Милица Мима Дмитровић са песмом "Гозба царска", а треће место заузела је Драгана Ђурковић-Тошић (песма "Оне две речи").
Обе поетесе су из Чачка.


ЈУТРО НАД ОЗРЕНОМ

У организацији књижевног клуба "Соколово перо" из Сокобање, на традиционалном песничком конкурсу названом "Јутро над Озреном" моја песма "Песник пустих перона" освојила је другу награду. Лауреат је Дејан Ристић из Крушевца са песмом "Ветар", а трећепласирани Зоран М. Јовановић из Лесковца и песма "Слушај, Србине"


НАЈЛЕПШЕ ПРИЧЕ О ШКОЛИ

Поводом 140-годишњице постојања школе "Сретен Лазаревић" у Приликама код Ивањице, на
конкурсу за најлепше приче о школи, моја прича "Мој друг храст" освојила је другу награду.


СРБ-ЈУ-ПОЕТ ФЕСТ СУБОТИЦА

На традиционалном, 24. песничком конкурсу и фестивалу поезије "Срб-Ју-поет-фест" у Суботици, моја песма  "Песник пустих перона" освојила је другу награду. Прва је припала Мирјани Трнавац из Гојне Горе, а трећа Стевану Шарчевићу из Суботице.


ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ

У оквиру 26."Шумадијских метафора" из Младеновца, моја песма "Недочекан" изабрана је за штампу у овом зборнику, у рубрици "Песничка надахнућа". Иста песма била је и избор овогодишњег жирија "Песничког пролећа Чукарице" и штампана је у новом зборнику поезије.


ЂУРИН ШЕШИР

Као и прошле године (са збирком поезије "Небеске међе") и ове године је моја збирка песама "Тражим" ушла у ужи избор жирија за тек установљену награду "Ђурин шешир", за најбољу необјављену књигу стихова.


НА КРИЛИМА СОМБОРА

На фестивалу поезије "На крилима Сомбора" моја песма "Сузе пајаца" освојила је похвалу.

Тодора Шкоро
______________

уторак, 18. јун 2013.

ДАМИН ГАМБИТ (минијатуре)




АКТ

Била је удата за старијег од браће Кон. Становали су на спрату, а млађи брат је живео сам у приземљу које му је било и дом, и галерија, и сликарски атеље. Волела је да дане проводи у том чудном нереду, међу платнима, бојама и четкицама. Није му сметала. Разумео је да јој је било досадно самој док чека мужа, банкара, да се врати с посла.
„Насликај ме“, рекла је једном и кокетно накривила главу.
Одбио је. Пре него што је брат стигао покупио је свој прибор и одселио се.


АНОНИМНОСТ

„Зашто твоји јунаци немају презиме?“, питала га је једном.
Већ сутрадан. написао је причу чији лик се звао Едвард Хич. а она рекла како јој се прича не допада. Смејао се. Он је мислио како је баш добра. Једино му је сметало име јунака. Ако би био само Едвард, мислио је, прича би била савршена. Ипак, није избрисао његово презиме.


ДАМИН ГАМБИТ

            Већ читав сат гледа муву која се врти рубом шоље са презаслађеним, хладним чајем. Јаркоцрвени будилник на комоди крај кревета куца прегласно. Гуше га мирис липе и  тесна соба жућкастих зидова.
„Ја не припадам овде“, каже тихо, али га  његов наглуви цимер чује.
„Идем“, додаје још.
„Куда?, пита га старац не подижући поглед са укрштенице с којом се мучи већ неко време шуштећи листовима новина прегласно.
„Назад. Негде. Међу људе... Било где“.
Као да чека одјек реченог, загледа се у избраздано лице преко пута. Мирно је. И сада, док мисли како овај несрећник коме су му га јутрос доделили, смишља шта ће да му одговори. У углу модрикастих усана види смешак, једва видљив, и то га разбесни. Пожели да се свађа. Али је човек већ  задовољно исписивао неку реч, очито дугу и компликовану, безгласно је сричући помодрелим уснама.Потом склапа новине, устаје тромо и доноси шах, стрпљиво ређајући фигуре.
            „Бели или црни?“, пита.
            Човек ћутећи одигра пешака на д4. Цимер свога на д5.
            „Хоће ли прихватити гамбит?“, размишља док другог пешака поставља на ц4.
            „Која реч ти је недостајала?“, пита га.
            „Ресоцијализација“, одговара и узима понуђену фигуру.
            „Победићу“, мисли човек. „Дамин гамбит је моја специјалност“.
           
  
СТРАХ

Празне улице, пусте баште испред истих таквих кућа, небо и земља без знакова живота. Иза затворених мусавих прозора никога. Ни на трговима. Ни птица на црквеном торњу. Чак ни паукова по ћошковима самачке хотелске собе. Откуд онда ја овде, згрчен на голом душеку кога су давно нагризли мољци, док нису и они нестали?
Има ли ме уопште, драги боже?
Заривам нокте, израсле попут канџи, дубоко у месо сопствених надлактица, али не осећам бол. Танак млаз крви  лагано клизи низ моје некадашње тело и ја видим да се однекуд из висине према мом прозору устремљује јато црних птица. Док прозорско окно прска у стотине комада, у сваком делићу стакла угледам свој престрављени лик и начас схватам како је свет  заправо пун.
Пун страха.



 Тодора Шкоро
______________

четвртак, 6. јун 2013.

俳句. (1)

ХАИКУ (1)


олујне ноћи
то бог покору шаље
крсти се старац

***
столисник пати
ветар му откида лист
узима име

***
хумке под снегом
анђели крила свили
греју отишле

***
заспала черга
само ат рже кроз ноћ
жељан друмова

***
просјак на углу
пред вилом богаташа
стиде се оба

***
вашар у селу
кловн испод маске плаче
не види нико



Тодора Шкоро
_______________


КАМЕН И НОВИ СИЗИФ




КАМЕН И НОВИ СИЗИФ

Кад охолост људску
о камен пробаш да разбијеш
за камен стрепим



(Тодора Шкоро)
______________

уторак, 4. јун 2013.

КРИВИЦА


КРИВИЦА

А онда
док свеће лију
воштане сузе по залеђеним рукама
и опело у крешченду прети душама оглашеним
и гавранови док криком парају небо и ликују
онда се сетиш
да му ни реч ниси даривао
па је под покров мећеш крадом
и од стида обараш поглед
носећи за вратом грудву земље
као покору


Тодора Шкоро
_____________
(Илустрација Влада Величковић "Гаврани")



понедељак, 3. јун 2013.

ТОДОРОВА ПЕСМА



ТОДОРОВА ПЕСМА


            „Сећам се још, Тодоре, данā  кад си дошао,  кад  те  је  мршавог, у окраћалим  искрпљеним  панталонама, али чистим и опегланим, тетка довела. Позвонила је уплашено, скоро побожно, на врата стана на првом спрату, а онда сте обоје крочили унутра, занемели од лепоте и сјаја, од блештавости  великих кристалних лустера, од сјајних лакираних храстових врата која су водила из собе у собу, од живописности гипсаних фигура по ћошковима на високој таваници. На поласку тетка те је снажно загрлила, а Меланији Хаџи-Продановић изљубила обе руке, клекнувши на колена.
„Не секирајте се, мила моја, биће од њега човек, ишколоваћу га ја, бринућу о њему“, умиривала је стара дама твоју тетку која је потом брзо изишла и замакла иза угла код хотела Бристол  ка аутобуској станици, укрцала се на први аутобус и  плакала све тамо до Баната јер је осећала да  се нећете скоро видети, можда никада.
Био си добар ђак. Нико није знао како ти то успева с обзиром да си по васцеле дане  проводио по савамалским сокацима и уз реку, зурећи до у бескрај у бродове што промичу. Таман кад си био уписао гимназију, стара хаџиница је умрла, а ни месец дана пошто смо је сахранили, дођоше у њен огромни стан  неки људи са фасциклама и саопштише ти да треба да се селиш. Чика-Мита из Босанске ти је први понудио да се настаниш у његовој шупи у дну дворишта, преуредио је, донео кревет и душек, дрвени астал и једну расклиману столицу и ти си се, срећан, уселио у свој нови дом. То што си морао да свако поподне  истоварујеш стотине џакова  на доку  да би тај нови дом отплатио, није ти било важно. Мислио си да можеш.  Ниси издржао. Оловку и књигу заменио си чашом после тешког рада. Науку псовкама и  савамалским доскочицама. Почео си и да се бијеш, можда си и крао,  то никад нисам дознао.
А онда си нестао.Осам  година те није било, а кад си дошао  трештала је Савамала од звука твоје  огромне црне лимузине којом си данима возио унаоколо сву дечурлију из краја. Они су се дивили твом ланеном оделу и великом златном прстењу на обе руке. Ја сам  у твојој зализаној коси приметио седе власи, а у погледу неку тугу.
„Да ми, кад умрем, одсвираш „Луло моја“, мој батко“, рекао си ми једном док смо, прескачући колосеке иза станице, ишли да глуваримо на обали Саве.
„Јеси луд, шта ти је?“, питао сам, а ти ме, смејући се, терао да  у недоглед вежбам ту мелодију на старој труби, осталој још од мог деде Митра којом сам, као и он што је цео живот, на последњи починак испраћао  песмом знане и незнане.
„Је л'ти некад дође жао кад свираш покојнику?“, питао си често. А ја сам се љутио што  си неозбиљан, што не поштујеш ни мртве ни живе, говорио сам.
Женио си се потом два пута. Прва те оставила чим је открила где чуваш свежњеве  долара и златне дукате. А хтео си, мајку јој њену, да кућу правите, кућерак један леп ту негде у неком дворишту између савамалских отмених зграда. Све је однела. Опет си почео да носиш џакове. Али некако  спорије и све теже. Другу жену си слагао да је уџерица у којој си живео твоја па је пошла за тебе. Оставила те онда кад ти је газда  поручио да ће кости да ти поломи ако му не платиш све кирије. После си сазнао да је била трудна кад те напустила, али побацила је и ти си опет пио, опет псовао, а тек понекад си долазио да ти на мом степеништу свирам „Луло моја“. Слушао би погнут, махнуо би руком да је поновим кад бих завршио, па опет, а онда устајао и одлазећи, прста подигнутог  високо, понављао:
„Ову, само ову, бата-Миле, да ми на гробу отпеваш...“
Падале су неке силне кише те јесени, поплавиле пола Савамале, донеле неку тугу неизмерну на њене улице и на сива лица њених становника. Дуго те није било да свратиш. А онда ме је још на ходнику, док сам се враћао са Новог гробља, дочекала жена и рекла да си пао са моста доле на трамвајске шине, умал' те није и трамвај прегазио, али добро је, видео те трамвајџија па прикочио иначе би те пресекао кô шницлу...
„У коми је“, само је рекла кад сам је, дрмусајући је, питао како си, шта си повредио, где су те, у коју болницу одвели.
„У коми је и ко зна хоће ли да се пробуди, кажу лекари. Гадно повредио главу, мозак му се био скоро просуо“, рече.
Никад ми стара труба није била тежа на рамену, никад Савска улица дужа док сам се, све кратећи корак, приближавао болници, оној у коју смештају све оне што су на граници - ни живи, ни мртви - па лекари одбројавају оне дане – три или седам или дванаест - док се не пробуде. Ако се пробуде.
Почео сам да свирам још од улаза. Разлегао се јек трубе  сабласно белим и пустим ходницима.
„Луло моја, сребром окована
пушио бих, ал' немам дувана
Колиба се руши, дим да ме угуши...“
Избацише ме на пола песме. Наставио сам да свирам испод прозора. Трипут сам је одсвирао. Онда сам сео и плакао, плакао. После је неко позвао полицију па ме одвели. Труба остала испред болнице. Није ни важно. Ја сам своју последњу песму за оне што одлазе одсвирао.
На твом погребу, мој Тодоре, певушио сам је тихо, тихо, да је чујеш само ти.
„’Бем ти овај живот“, псовао сам док сам се поплављеном Савамалом враћао кући с гробља. „Шта је живот? Тек једна једина песма...“


 Тодора Шкоро
_______________