четвртак, 30. мај 2013.

ОРЛОВЕ КАНЏЕ (две минијатуре)

ОРЛОВЕ КАНЏЕ


„Тај цвет ми ноћима не да мира“, каже ми комшија сликар с којим повремено попијем кафу или одгледам утакмицу, али ретко говоримо о његовим сликама. Устаје и доноси ми прекривени штафелај, стргне плахту једном потезом и преда мном се укаже призор бескрајног плавог неба, мора под њим и сићушног брода негде  на хоризонту. Ћутим, збуњен. „Видиш“, каже, „Ннисам успео да ухватим сву мистериозност тог раскошног цвета. Уосталом, то је давно изумрли цвет, па нико неће ни приметити...“, брзо је покрива док се оглашава звоно на вратима. Седа старица са бисерном огрлицом и сатенском током нешто му тихо говори. „А, да, желите да купите ону са рањеним орлом...“ Старица заклима. Он доноси слику великог формата на којој је представљен огромни цвет дугиних боја и пружа јој. „Смрт“, говори старица. „Сјајно сте ухватили страхоту умирања у погледу овог величанственог орла“, каже гледајући у слику. Док трља добијене новчанице о браду куцамо се маленим порцуланским тањирићима у које он долива још вискија.„Ко каже да од уметности не може да се живи?!“, узвикује, радостан као дете.
           


УТЕХА

„Мама, ја сам“
„А ти си, мила... Знаш, опет је несташица оног мог лека за притисак...“
„Хтела бих да ти кажем нешто, мама...“
„...А онај за остеопорозу поскупео ђаволски...“
„Али да се не секираш...“
„...Колена ме све више боле...“
„Мама, ja ...“
„...И врти ми се у глави све чешће...“
„Знаш, мама...“
„...А ни ти не свраћаш да ме обиђеш. Као да немам ћерку...“
„Имам рак, мама. Умрећу“
Ћутање, тек неколико секунди
„Нећеш, не умире се тако лако. Видиш како се ја мучим...“
Млада жена спушта слушалицу и зарања главу у шаке.

Тодора Шкоро

______________

уторак, 28. мај 2013.

ТРЕЋА СОФРА (минијатуре)

ТРЕЋА СОФРА

            Има само четири године, много тога не разуме. Стоји у ћошку гостинске собе и гледа како се за дугачким столом смењују људи. Пију и одмахују главама углавном. Крсте се понекад, просипајући помало пића из чаша на под. Гладан је, хоће и он да седне у дно стола, али га склањају. То место остаје празно. Али је тањир на њему препун. Кад и други пут поставе трпезу, нико ту не седа. То је за дедину душу, кажу. Гледа како остали једу, и он би. Опет му не дају да седне.
            За трећом софром, кад поседају и редуше, укућани и комшије, прикраде се и узме тањир са дна стола, износи га и сакривен иза куће халапљиво једе. Осећа снажан шамар по образу. Очев. Памти га читав живот.

            После тридесет година, вративши се са очеве сахране, прво улази у кухињу и тражи тањир хране за свог малог сина. Храни га и милује по образу док се за дугачки сто смештају људи крстећи се и одливајући пиће из чаша на под.


ПИЈАНАЦ

             Затицали би га у зору како спава на клупи у парку, покривен старом јакном и са пуном најлон-кесом испод главе. Или како у подне храни птице мрвама бајатог хлеба.
            „Он је пијанац“, чује како средовечни господин говори своме маленом унуку вукући  дечака подаље одатле.
Док  мрви тврду корицу дрхте му руке. Ништа се није променило, мисли. За њих ћу увек бити пијанац А читава два месеца није окусио ни кап.
„Флашу вињака“, каже продавачици у маленој радњи на ћошку.
Она уздахне и пружа му флашу гледајући га прекорно.



БЛИСКОСТ

Тог јутра није се отворио њен прозор. Гладне птице су чекале, скакутале и куцкале у окно читав дан.
Тек увече, кад незаливени ноћурак није имао снаге да  отвори цветове, схватио сам.
„Боже“, помислих. „Ни име старичино нисам знао.“
А гледао сам је са свог прозора годинама како прича са птицама и у сумрак милује латице.

Тодора Шкоро
_______________

            

недеља, 19. мај 2013.

A O POLITICI NI REČ (kolumna)

Nova kolumna na Konkursima regiona...


Kolumna Todore Škoro: A o politici ni reč

            Dogovarajući se onomad o tekstovima koje ću jednom mesečno pisati za ovaj portal, lako sam razumela da teme treba da budu iz oblasti kulture, umetnosti i onoga što se zove „društveni život“. Napomenu „izbegavati politiku“ prihvatila sam bez dvoumljenja. Sad mi se čini – olako. Jer, ovih dana već treći tekst pišem i na kraju, čitajući ponovo, shvatam da mi se, na neki volšeban način, u svaki uvukla politika. Svaki sam izbrisala.
            Ovaj tekst neću da brišem. U njemu neću o politici. Ni reč, ako je to moguće. Ako je uopšte moguće u današnje vreme na ovim prostorima živeti svoj mali život i gledati svoja posla mimo svake politike...
            Maj je. Vreme prvih zrelih trešanja i prvih ruža. I svakojakog bilja koje buja isto onako kao i svakoga maja, samo se treba išetati iz blokova i iz centra grada ka periferiji. Zasesti  na nekom proplanku i uživati u mirisima i obilju zelenila iz božije bašte. Orositi stopala u travi, trčati kroz polja maslačka i bokvice, brati sitne cvetove rusomače, istrgnuti s korenom kopitnjak, oguliti sa kore drveta malo imele ako ste bolji poznavalac, ali sa njom pažljivo postupati. I koprive, one mlade valja nabrati, dobra je i za čorbicu, i za melem...
Poneti to blagorodno bilje kući, osušiti ga, čuvati u staklenoj ambalaži i u dugim zimskim mesecima pomoći sebi kod prehlade, loše cirkulacije, nesanice. Ali, još samo ovoga maja tako. Možda već dogodine (a svakako kroz par godina) nećemo više smeti da se inhaliramo mentom i kamilicom, da na gnojne rane previjamo koren gaveza, da astmi doskočimo bljuštom u medu... Lečićemo se isključivo tabletama! Upotreba  lekovitog bilja biće zabranjena. Možda i kažnjavana. Kao da je bilje otrov, kao da je štetno poput alkohola (koji će takođe zabraniti pojedincu da proizvodi)... Nije štetno, znamo. I nije to razlog ovom nonsensu.Ovo je tek ustupak moćnim svetskim farmaceutskim korporacijama, njima na dar monopol, kako bi bili apsolutni gospodari naših života. I smrti. I ogromne količine novca koja se time podrazumeva...
Eto, htela sam samo o bilju, o iskonskom pravu čoveka na Prirodu. Ne mogu sad ni to. Oduzimaju nam je. Sve pretvaraju u politiku, a ja sam obećala – o politici ni reč.
Možda onda, ipak, o kulturi?
O onoj za koju su, procentualno, izdvajanja iz budžeta na nivou statističke greške, ali je zato kontrola nad njom stoprocentna.
O dobrim knjigama kojih je sve manje i šundu koga je sve više?
O nacionalnom muzeju u mome gradu koji je na svoj dan, desetog maja „proslavio“ deceniju otkako je zatvoren?! I  nije jedini, neki drugi su obrasli u korov, ali bukvalno.
O televizijskim programima čiju većinu emisija se stidim da gledam, a njih nije stid da ih emituju?
O filharmoniji koja opstaje isključivo domišljatošću i sposobnošću svoga direktora, a nikako države u kojoj živim?
Pa, tu bi tek bilo politike!
U sebe, zato, u svoj vrt i u talenat, gospodo, ako ga imamo... Izlivajmo ga perom, kistom ili rukama i čuvajmo za neka bolja vremena kad politike ne bude više ni u cvetu žalfije, ni na urancima, a ni u jednoj sasvim običnoj kolumni...
Nadam se da sam ovoga puta održala reč: da bude bez politike. Za sledeće čitanje ne garantujem.
            

понедељак, 13. мај 2013.

ПИСМО ЛЕОНУ



ПИСМО ЛЕОНУ

Ако пожелиш да се вратиш Леоне
закључај успомене у похабаном коферу
и баци их у Сену на поласку
Понеси само празне дланове
Кроз прозор воза што клопара разбацај сва надања 
Можда се неко њихово зрно прими и проклија
 негде некоме непознатом
и твоја срећа постане његова

Ако пожелиш да се вратиш Леоне
не говори никоме о томе
Чекаће људи да дођеш  пуног  срца
и  устрепталог  погледа у коме се огледају
сва твоја зрела жита
А ти ћеш  само трине и кучине моћи да им даш
мој Леоне

Ако пожелиш да се вратиш буди јак  и помисли
како те после тог још једно враћање чека
И како ће ти мука бити двострука
И како долазака без одлазака нема
И како је онај који чека можда увек на добитку
јер не губи
Леоне размисли

Распакуј зато  свој остарели кофер
није ти први пут
И помисли како никад ни одлазио  ниси
па чему онда да се враћаш
И како те овде има подједнако као  тамо крај Сене
док сањаш савске обале
што те памте онаквог какав си отишао

И како те више нико овде познао не би,
мој Леоне


Тодора Шкоро
_________________

недеља, 12. мај 2013.

УЛИЦА С ПОГЛЕДОМ


УЛИЦА С ПОГЛЕДОМ


Живели су у кућама које су окренуле  леђа реци и цветној падини која до реке води. Саграђене пре више деценија, све одреда уперених  погледа ка уској прашњавој улици,  па су њени станари једни другима могли да загледају прозоре и  капије, да виде кад ко дође, кад оде. Гледајући се тако изблиза и по ваздан, често су умели да се заваде. Онда подигну више ограде. Али опет чују вриску деце и галаму бесних домаћица и то им смета. А иза кућа им се шири простор и пуца поглед. Залуд им то. Ни  један прозор нису отворили на ту страну. Тек у дну затрављених дворишта је покоја склепана  шупа за угаљ или кућица за пса.
Кад  је те године багер раскрчио једини ненастањени плац обрастао у коров  и ускоро на њему никла лепа кућа, нису могли да се начуде  што је окренута наопако, што су јој и трем, и башта, и улаз и тераса са задње стране.
Нове комшије су, седећи у врту у сутон, гледале како сунце лагано зарања у реку.  Нико им није сметао. Живели су свој живот.
„Боже, чудних ли људи, да нам окрену леђа кућом!“, шапутали су остали.
Придошлице се нису обазирале.

 Тодора Шкоро
_____________