субота, 20. април 2013.

КОШУЉА СРЕЋНОГ ЧОВЕКА (колумна)

На сајту "Конкурси региона" нова колумна...



Kolumna Todore Škoro:   Košulja srećnog čoveka

            Priču o potrazi za najsrećnijim čovekom na svetu svi znamo. To je ona, u kojoj car naređuje da se po celom carstvu traga dok se ne nađe najsrećniji čovek kako bi, po verovanju, njegova bolesna ćerka ozdravila kad obuče košulju toga čoveka. Potraga je trajala dugo – među bogatima, uspešnima, cenjenima, vlastelom i seljacima, ali niko od njih nije za sebe mogao potvrditi da je najsrećniji na svetu, sve dok carevi glasnici nisu, prolazeći pored siromašne izbe i videvši njenog domaćina i njegovu čeljad nasmejane i raspevane, zastali, i upravo im on potvrdio da je – najsrećniji čovek na svetu (zbog zdrave i lepe dece, zbog poštene žene, zbog baštice koja je rodila...). Pogađate, kad je trebalo da carskim izaslanicima dâ svoju košulju da je ponesu bolesnoj princezi, on im je rekao da je – nema!
            Bili carevići ili prosjaci, nekada davno, ili sada, ljudi su tako stvoreni da, instinktom, ili nekim višim duhovnim zovom, streme sreći. I odvajkada tragaju za njom, i nalaze je, u najrazličitijim kutovima života, ili mašte. Neko u sitnom vezu, neko u igranju sa unucima, neko u slikanju, vazda je tako bilo, nije se svet po tom pitanju mnogo menjao vekovima. Sve do ovog našeg veka, kažu naprednog („najboljeg od svih vekova“, ubeđuju nas globalisti i ini poslenici sveukupnog, pre svega tehnološkog razvoja).
            Ima zaista dvadesetprvi vek najmoćnije informacione tehnologije, kosmičke programe, najbrže vozove i najveće brodove i avione, gigantske korporacije koje se prostiru na pet kontinenata i sabiraju bogatstvo koje se ne može numerički ni izraziti, ali – ima li danas, u takvom veku, srećnog čoveka?  I kako i gde današnji čovek, zaglušen tolikom bukom rečenog  „napretka“  traži svoju malu, nasušnu sreću?
            Kad se s posla u sumrak, iz neke firme iz tog korporativnog lanca vrati kući smrvljen, umoran, gladan, uspeva da tek nešto pojede i legne da spava. O sreći ne misli, nema kad. Ali sreća traži da čovek o njoj misli, da za njom čezne, da je traži, čak i onda kad se čini da se i bez nje može. Isto to traže i sitna zadovoljstva, ali čoveku umornom, slomljenom, ovom robu 21. veka nedostaje snage da ih nalazi. I za to se, međutim, brine svemogući Vek Napretka. Nudi tu, nadohvat, na samo jedan pritisak dugmeta na daljinskom upravljaču sitne radosti i šarene laže ( a sasvim drsko nazvane „rialiti“) na kojima se, kažu istraživanja, kod većine i zaustavi potraga ako ne za srećom, a ono makar za zadovoljstvima. Za onim sitnim, onim niskim zadovoljstvom gledanja „preko tuđe tarabe“ za koje bi se svako od tih gledalaca smeo zakleti da ih ne poseduje, sve dok jednom ne uđe u taj začarani krug „rialitija“. A onda odatle nema izlaska, mentalnog i emocionalnog pogotovo. Zna Veliki Brat šta radi. Ne drži on zatvorene u kući desetoro-dvadeset svojih „glumaca“, nego stotine hiljada i milione onih koji ih prate. I onda je miran. On, Veliki brat, a i Novi Vek, koji može nesmetano dalje da prosperira i sabira svoje nemerljivo bogatstvo.
            Naravno, nije ceo svet navučen na „rijalitije“, na FB, na Twiter i slične zanimcije koje se nude, kojima nas opsedaju, a koje su, eto, skoro džabe (osim što ćemo, ali će možda biti kasno, shvatiti da nisu besplatne nego da smo ih itekako platili – svojim vremenom, pažnjom, otuđenjem i od sebe i od drugih, zdravim razumom...) Ima, kažem, i drukčijih ljudi koji u potrazi za svojom „srećnom košuljom“ idu starim, utabanim stazama – nalazeći je u prijateljima, porodici, istinskoj umetnosti (onoj od pre Ovog Veka). Ali, bivajući u manjini, ni njihova sreća ne može da bude potpuna, sve i da je nađu. Biće drukčiji, biće čudni, biće možda i izopšteni, jer se bojim da polako postaju ubedljiva manjina.
            Kako da današnji čovek veruje u istinske vrednosti (ovde ću se zaustaviti na umetničkim), ako mu se svakodnevno u neograničenim količinama, svugde oko njega nude samo plitki sadržaji, a ono što bi trebalo da bude nova umetnost polako klizi u komercijalno, u tvorevine neodređenog i sumnjivog kvaliteta? Jedino što preostaje u odbrani sopsvenog duha, izgleda jeste povratak na stare, proverene umetničke vrednosti, njih ne može ni Novi Vek da nam oduzme, niti da ih „ukalja“. Mada...
            Nedavno, kao neopevanu glupost pročitah negde da je nekakvim modernim studijama ustanovljeno da čitanje onoga što se uvek smatralo „vrhunskom literaturom“ može da stvori depresiju, da učini ljude nesrećnima! Jedva sabravši malo koncentracije, od besa koji me obuzeo, pročitah nekakvo sumanuto objašnjenje da čovek, sa stanovišta svog „običnog“ života, posle čitanja dobrih  knjiga (gde je, po dotičnim „tumačima“ valjda sve lepo i „neobično“) postaje nesrećan!
            Ne znam za ostalo, ali knjige ne dam!
Neće meni nikakvi novi vladari sveta reći da su Šekspir, Dostojevski, Ibzen, Man, Aristotel, opasni po moje zdravlje! Pa ljudi vekovima među njihovim delima idu putem potrage za svojom „srećnom košuljom“ i nalaze je. Tražim je i ja i nastaviću da je tražim baš tamo, makar i da je nikada ne nađem. Bar ću biti srećna na tom i takvom putu.
            Ili ću početi da obrađujem svoj vrt.

Нема коментара:

Постави коментар