Kolumna
Todore Škoro: Besovi i lajkovi
Priznajem: čitam komentare ispod
tekstova u elektronskim medijima. Dok mi stomak izdrži, a moram priznati ne
izdržava dugo.
Nekada, dok je internet bio daleka
budućnost, a vesti se prenosile preko radija i televizije, ili bile štampane u
novinama, ta mogućnost da i čitaoci komentarišu napisano svodila se na
komšijsku raspravu uz jutarnju kafu, uz žučne ili povlađujuće stavove o
napisanom, neretko i uz sočno psovanje autora, da bi se na kraju rasprave
novine presavile i na njih okrenula šolja za kafu, čemu su, između ostalog, novine
uvek i služile, kako je to jednom neko šarmantno primetio pišući na sličnu
temu.
Danas svako, ali baš svako iole
vičan kompjuterskoj veštini, može da „dođe“ i „dopiše se“ ispod teksta
objavljenog u elektronskoj formi. I onda tu bude svačega! Gneva i besa
ponajviše. Na autora teksta (zašto misli tako kako misli, ili zašto uopšte
misli!), na državu (o, da, vrlo brzo, već u drugom-trećem komentaru se stigne
do nje i njene krivice za sve), besa na druge „komentatore“ koji drukčije misle
(razvije se tu, bogami, žestok dijalog, sa sve nebiranim epitetima) itd itd. O
tome da većina tih komentara ili promaši temu ili je napisana polupismeno, ili
nepismeno, neću da govorim. Zadržavam se na onom gnevu i besu, na onom
svađalačkom, oponirajućem tonu, na onom kontriranju po svaku cenu i pitam se da
li je moguće da među nama ima toliko razjarenog sveta, nespremnog za istinski
dijalog, zapravo nespremnog da pažljivo sasluša (pročita) neku (ipak pažljivo)
biranu temu, pa ako se sa napisanim ne slaže, to (ako baš mora) saopšti takođe
biranim, civilizovanim načinom.
Rekoh, stomak mi ne izdržava dugo u
čitanju tih „potpisivanja“, ali i onoliko koliko pročitam, bilo je dovoljno da
pomslim kako neuporedivo više ima onih spremnih da gađaju, pljunu, ošamare. Rečju,
naravno. Ne treba ni da napominjem da su, oderda, sakriveni iza lažnih imena
(„nik-ova“), što im i daje hrabrost. I ta činjenica me već duže vreme držala u
nekom stanju blage depresije sve dok, neki dan, nisam pročitala odličnu analizu
Istoka Pavlovića, internet preduzetnika i najuticajnijeg blogera u 2011 pod
naslovom „Drugi ljudi na internetu“, objavljenu nedavno u Politici.
Suština je, tvrdi Pavlović, a na
osnovu psiholoških studija, da, sedeći ispred monitora, postajemo neki drukčiji
ljudi od onoga kakvi inače jesmo. I suština je u tome (ovo me utešilo) da oni
koji gunđaju i misle negativno češće ostavljaju komentare od onih koji se sa
napisanim slažu, ali ih je daleko manje, iako njihov broj među „komentatorima“
bude i desetostruko veći od onih „pozitivnih“. Dakle, mudri uglavnom ćute,
zaključuje Pavlović.
U tom smislu valjalo bi, kaže on,
ponekad i zabraniti komentare. Ništa strašno. Pa, veli, zamislite da u Luvru,
kraj slike Mona Lize stoji tabla na kojoj bi svaki posetilac mogao da napiše
šta god mu se prohte ( na primer „ha ha, ružna je“, ili „moja baba bi ovo bolje
nacrtala“). Ne ide.
I da završim osvrt na Pavlovićev
tekst – ispod njega je takođe bilo mnoštvo komentara, dokazavši time upravo ono što je tvrdio: malo
manje od polovine su bili afirmativni, a malo više od pola ih je bilo „protiv“.
Oduvek je važila ona narodna „Nije
važno šta se kaže nego ko to kaže“. U
tom smislu trebalo bi da „važnije“ bude ono što je u autorskom tekstu, a ne u
komentarima. Međutim, ako se uzme u obzir koliko prostora komentari čitalaca na
internetu zauzimaju (zamislimo samo koliko bi to bilo papira, ako bi se
štampalo), postaje jasno da je to jedna, bar po brojnosti, „respektabilna
snaga“ koja, hteli mi to ili ne, čini nekakav uticaj na opštijem nivou. Kakav,
ne mogu precizno da naslutim.
Na mene
lično deluje tako da mi se najčešće prevrće utroba, bivam blago depresivna,
ponekad ljuta, ogorčena, zaprepašćena, frustrirana... Malo li je?!
A, da,
umalo da zaboravim. Osim dve pomenute kategorije komentara postoji i ona vrsta
lucidnih koji uspeju da me razvedre, nasmeju, vrate veru u život i ljude. To su
oni koji, odlično razumevši temu, kao da poručuju i autoru teksta i komentatorima
da je život, ipak, lep, da ga ne treba preozbiljno shvatati, nego ga treba
živeti.
Zbog
takvih i čitam komentare.
Нема коментара:
Постави коментар