понедељак, 30. децембар 2013.

БЛАГОРОДНА КЊИЖЕВНА 2013. ГОДИНА

БЛАГОРОДНА КЊИЖЕВНА 2013. ГОДИНА

            У последњем дану ове, 2013. године,  осврт на њу каже да је то била благородна књижевна година. Инспирације није недостајало, те је у јулу изишла моја шеста књига, збирка прича „Сенке и свици“.  На порталу Конкурси региона редовно су, сваког двадесетог у месецу излазиле моје, каже уредник сајта, веома читане колумне на актуелна збивања из књижевног и уметничког живота у региону. У листу Политика је 15. септембра штампан избор од дванаест мојих изабраних прозних минијатура, на најбољи начин најавивши моју следећу књигу кратке прозе која се увелико припрема, "Трен приче". У будимпештанским Српским недељним новинама, у седам или осам овогодишњих бројева, такође су штампане моје кратке приче.
            Посебно сам поносна што је у овој години моја песма „Исконска“ изабрана за Антологију најлепших љубавних песама 99 српских песникиња, од монахиње Јефимије до данас (у издању издавачке куће „Граматик“, а у избору Гордане Симеуновић) и што је на најбољи начин књига промовисана у Удружењу књижевника Србије, 3. октобра.
            Изабране песме и приче штампане су ове године и у двадесетак заједничких зборника или алманаха, између осталих у зборницима „Гарави сокак“ (Инђија), „Руј“ (Ужице), „Валентиново“ и „Море на длану“ (Загреб), „Шумадијске метафоре“ (Младеновац), „Песничко пролеће Чукарице“, „К'о да стоји у небеском чанку“ и „Хиландар“ (Београд), „Између два света“, „Врата Понишавља“ и „Глас корена“ (Ниш), "Свитак (Пожега), „Перивој омеђених шимшира“ (Житиште), „Најлепше приче о школи“ (Прилике), „Панонски галеб (Суботица)...


 Од свега су ипак биле најдраже НАГРАДЕ, њих десетак у овој години:


ПРВА награда за најлепшу љубавну песму библиотеке „Јован Томић“ из Нове Вароши (за песму „Писмо без краја)

ПРВА награда Удружења књижевника у отаџбини и расејању (УСКОР) за најлепшу песму „Очева суза“

СПЕЦИЈАЛНА награда „Ужички Стари град“ Књижевног клуба „Рујно“ из Ужица за песму „Недочекан“

СПЕЦИЈАЛНА награда Удружења „Културно наслеђе града Смедерева" (КНГС) за укупан књижевни рад аутора са територије града Смедерева.

ДРУГА награда Издавачке куће „Алма“ за најбољу  кратку причу, до 15 редова (за причу „Казна“)

ДРУГА награда на 24. „SRB-YU поет-фесту“ за песму „Песник пустих перона“

ДРУГА награда Књижевног клуба „Соколово перо“ на конкурсу „Јутро над Озреном“ за песму „Песник пустих перона“

ДРУГА награда за најлепшу причу о школи у Приликама код Ивањице, за причу „Мој друг храст“

ТРЕЋА награда на Мелничким вечерима поезије у Бугарској, за песму „Недочекан“

ПОХВАЛА за песму „Сузе пајаца“ фестивала „На крилима Сомбора“.

ПОХВАЛА за песму „Сусрет у капи росе“ манифестације „The best of trava“ косидбе   на Рајцу
 
ИЗБОР у антологију „Најлепше песме српских песникиња“, антологичара Гордане Симеуновић, песме „Исконска".

ИЗБОР међу дванаест најлепших песама о завичају Фондације „Радост“ из Београда, песме „Писмо Леону“.


            И, на крају, после 113 постова објављених на овом блогу у овој години, желим, драги моји читаоци,  да се и у идућој дружимо исто толико, а вама свима желим у наступајућој години добро здравље, пре свега, а и да вам се у њој испуне оне најдрагоценије жеље.

СРЕЋНА ВАМ СВИМА НОВА ГОДИНА!

Ваша Тодора Шкоро

           


ТИНЕ, МОЈ БРАТ ПО МЛЕКУ

ТИНЕ, МОЈ БРАТ ПО МЛЕКУ

У то доба није било такозваних специјалних школа па је и он, онакав каквог га је бог дао, ишао са нама у разред. Деца су сурова, не воле оне који се разликују, па су и њега сви одмах одбацили, гласно и упркос претњама и молбама родитеља и учитеља. Ја сам то учинила касније и тише, некако у себи, онога дана кад ми је мајка испричала, обрадована што сам једино ја пристала да седим у клупи са њим и помажем му на часовима, како је мали Тине у ствари мој брат! Занемела сам од шока, а мајка је бираним речима покушала да ми објасни како он заправо није мој прави брат него је она њега само задојила пошто Тинетова мати, измучена порођајем, или ко зна зашто, ни трећи дан од Тинетовог рођења није хтела да дâ млеко. Ужаснута, слушала сам наставак мајчине приче о томе како је она тих неколико зимских месеци, подојивши најпре мене, која сам се била родила око месец дана пре, журила до брега где су Тинетови живели, да подоји и њега. И тако неколико пута на дан.
            „Зато ти је он брат. Као брат“, исправила се. „И немој никад да будеш груба према  њему.“
            Три дана сам плакала а онда, помало стидећи се, замолила мајку да о томе не прича никоме, а ја ћу према Тинету бити добра као да ми је заиста брат. У том моменту сам га се, у себи, некако истовремено и одрекла и усвојила га, нисам могла себи да објасним тај осећај, али сам све до четвртог разреда, докле су му просветне власти дозволиле да похађа „нормалну“ школу, бринула о њему, помагала му да схвати оно што је његовом и пре рођења оштећеном уму било тешко, али што је сасвим лако разумевао душом. Само једном питала сам га да ли зна да ми је брат по млеку. Уплашено ме погледао, прошапутао је да он зна, али да друга деца у школи то не знају и да ја треба да ћутим о томе, да ћутим, да ћутим...
            „Било би ми много тешко да те мрзе због тога“, рекао је.
            Више од тридесет година га нисам видела, али сам о њему чешће мислила и  распитивала се него о другима. Оженио се, таквом „сличном“, причала ми је мати, али су им на опште чуђење деца испала нормална, чак врло бистра. Било ми је драго због тога. Кад сам јесенас, за родитељску славу, пожелела да као некад изиђем испред капије и седнем на дрвену клупу, сокаком је лагано наилазио Тине. Кад је дошао до мене назвао је тихо добар дан не подижући поглед. Ословила сам га. Застао је. Упитала сам га да ли ме препознаје. Суздржавао је осмех гледајући и даље у страну.
            „Како да те не познајем, ти си моја најбоља другарица... Ја знам да си завршила велике школе, да си писац, рекли су ми, све знам... И срећан сам што је моја другарица постала велики човек“, муцао је.
            „Не другарица, Тине, него сестра, ја сам твоја сестра, зар си то заборавио?“
            Погледао ме, тек тада. Никад у неким очима нисам видела толику радост..
            А ја сам, кад је наставио уз сокак, заридала, као никад у животу.

(Тодора Шкоро
___________________


четвртак, 26. децембар 2013.

КОБНА ИГРА КЛИКЕРА

КОБНА ИГРА КЛИКЕРА

Пожелео је да јој преприча изузетно чудан разговор који је чуо за суседним столом док је био у посети пријатељу. Жена је климнула.
Млађи мушкарац, скоро дечачког лица, сувоњав и живахан, причао је другом, знатно старијем, пуначком и наизглед незаинтересованом, о томе како је у детињству играо кликере са  старијим дечацима, али су га они увек побеђивали и он је за казну морао да их чашћава шампитама и још да трпи да га они колачима измажу по лицу ако не би све појели. Дебели млохави се на то само смејао. Потом је дебели причао како је и он имао слично искуство, само су њега, кад би га поразили у кликерима, јахали све до куће, и још је морао да њишти и да рже. На то су се обојица дуго смејали.
Жена је била збуњена
„Не разумем“, одмахнула је, “шта је у тој причи толико чудно. Деца умеју да буду сурова.“
            „Млади сувоњави је пре пет година убио седмогодишње близанце свога првог комшије, а млохави је пре две године осуђен на робију због педофилије. Тај разговор сам слушао у кантини окружног затвора.“, рече човек.


(Тодора Шкоро)
__________________________

понедељак, 23. децембар 2013.

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЧЕКАО

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЧЕКАО

кад га једном пронађу у раздан
раширених руку и зена
неко ће рећи, Нека је проклета
Жена, упитаће други
Не, песма,
није је дочекао


Тодора Шкоро
________________

ПЕСМА МОЈЕ МАЈКЕ

ПЕСМА МОЈЕ МАЈКЕ

Памтим је по ћутању. Ниједна радост, а било их је мало у нашој кући, није могла натерати нашу мајку на празно ћеретање и брбљивост. Ниједна невоља, а превише их је било, није из ње мамила псовку, грдњу, проклињање. Тишина је био њен избор и њен живот. И благи осмех који је свима делила. Никада је нисам видео уплакану, осим тад кад сам је, заигран у пољу пшенице, сустигао док је  српом лагано жела зрело жито. Певала је тихо и ридала истовремено. Не сећам се песме, сећам се само свог страха од тог њеног цвиљења које је било и песма и плач.

Загрлио сам је снажно кад се вратила из поља, на њеном лицу није било трагова суза, очи су јој поново биле благе и насмешене, али мени никад више није била иста. И сада, кад чујем да неко тихо пева, застанем и ослушнем хоћу ли у тој песми чути и плач.  У свакој песми има плача, ако човек слуша помно.

(Тодора Шкоро)

недеља, 22. децембар 2013.

НАШЕ МЕСТО

НАШЕ МЕСТО

Много година после тога, држећи под руку неког другог човека прошла сам крај те кафанице на кеју. Имала је оне исте црвено-беле кариране завесе на прозорима као некад, иста два степеника која воде унутра, исту стару тенду, местимице похабану, испод које смо некада седели и није нам сметало што је стара, чак и кад се кроз њене пукотине пробијало сунце и пекло нас по лицу. Сада је била јесен, није било сунца, није било столова испод тенде. Није било никога. Осетила сам сву ту празнину и неки чудан бол испод левог ребра. Нисам осетила ниједну годину која је прошла. Стегла сам јаче руку тог другог мушкарца, он се тргнуо и, мислећи како желим да ту уђемо, рекао да има бољих места, да свакако има бољих места од овога, где, ево, чак ни тенду годинама не поправљају, рекао је тихо.  И његове очи биле су тужне. Наставили смо у тишини мислећи, свако за себе, хоће ли та нова кафаница коју изаберемо постати наша као некад ова.

Тодора Шкоро



четвртак, 19. децембар 2013.

MALO MRTAV I MALO PISMEN

Na stranicama portala Konkursi regiona, umesto redovne mesečne kolumne, ovog meseca - dve.

Kolumna Todore Škoro: MALO MRTAV I MALO PISMEN


„Kad vidim zapetu na pogrešnom mestu, malo umesto propisanog velikog slova ili pogrešno napisan padež, osećam se kao da gledam čoveka neočešljanog, sa prljavim cipelama i prljavim rukama, postidim se umesto njega i poželim što pre da pobegnem“, rekao je davno jedan čovek do čijeg mišljenja  držim. Jer, dodao je još, ako među svet ne izlazimo musavi i prljave obuće, zašto bismo pred taj isti svet izlazili jezički nečisti?
Čitavog života bila sam uverena da je stvar pismenosti, zapravo, stvar opšte kulture, da je to, još u školskim danima, obavljeni zadatak kome bi se eventualno trebalo vraćati tek kad se, ponekad, izmene pravopisne norme, pa i te nove savladati. I rečeni poznanik i ja složili smo se zato sa jednom duhovitom tvrdnjom da se malo nepismen i malo mrtav ne može biti, odnosno, kako on reče, da sve te podele na polupismenost, funkcionalnu pismenost i ine „nepotpune pismenosti“ mogu da okače mačku o rep oni koji su ih smislili jer je, zapravo, istina jedna – ili jesi pismen ili nisi. I, nema tu mesta aboliciji „malim greškama“ jer malih grešaka nema, kao što nema ni pismenosti sa greškama.
Jedan drugi poznanik rekao je jednom drugom prilikom, Kako da verujem u to što pišeš, ako je  to napisano nepismeno?
            Nije prvi put, i ne samo na ovom mestu, da pišem o ovoj temi i već znam sav arsenal za odbranu onih koji bi se osetili prozvanim. Žurba, slabo svetlo, umor ili krajnja opuštenost, loša dioptrija, pa zatim neubedljivo poricanje da su greške gramatičke, nego da su zapravo slovne itd. Međutim, kad budu priterani uza zid, počinjao bi napad u stilu „nisam ja lektor da moram sve da znam“, pa sve do one već poslovične poluistine ili neistine „kad bi ljudi čitali tekstove slavnih pisaca u originalu, zaprepastili bi se koliko su oni nepismeni“ (...).
            Na internetu, tom glavnom ogledalu najšire (ne)pismenosti, nedavno je čak izmišljen i termin za one koji ukazuju na pravopisno-gramatičke greške autorima tekstova ili drugim učesnicima u komunikaciji. Zovu ih - gramatičkim nacistima!
            Pitam se kako bi tek trebalo nazvati one koji uredno „ne znam“ pišu zajedno, a „bismo“ odvojeno? Zbilja, kojim epitetom bi se mogao opisati čovek koji posle završene osnovne i srednje škole, a poneki čak i fakulteta, dakle čovek koji u iskustvu ima brojne iščitane knjige, koji i sada čita makar dve ili tri godišnje, a novine svakodnevno, čovek koji gleda bar dva ili tri sata titlovanog programa na televiziji i koji na tom istom programu svakoga dana bar po pet puta vidi pravilno napisane gore pomenute reči, a onda ih opet, kad treba da napiše – napiše nepravilno?!
            Ja imam odgovor, ali neću da budem gruba, iako, prema ovim novim shvatanjima, nedvosmisleno spadam u rečene „gramatičke naciste“. Pa, opet, neću ovaj tekst završiti nikakvim sličnim, nego i sada i uvek pozdravom „Živela pismenost!“.
            Ako ni zbog čega drugog, a ono bar da bi vam verovali to što napišete.
_____________________
           
           


уторак, 10. децембар 2013.

НАЧИН


НАЧИН

Ти ни сањао не би
на који начин волим да ми кажеш
колико ти је до мене стало
Кад после твојих кошмарних снова
у којима ме је неко отео
или сам у њима сурово хладна и страна
угледам твој поглед
у коме се неверица и срећа смењују
пред чињеницом
како то није истина


(Тодора Шкоро)

понедељак, 9. децембар 2013.

ТУЖНИ ГОРКИ

Винсент ван Гог: Људи који једу кромпир
ТУЖНИ ГОРКИ


Отишло све дођавола, каже ми јутрос Мита Горки док на пијачној тезги смрзнутим рукама пребира по кромпиру тражећи оне веће, а да нису квргави ни трули, ја ћутим, мислим, у праву је шта год да мисли, а ја не знам шта он мисли, знам шта мислим ја, а мислим да је отишло до сто ђавола а не до једног, па узех и ја да пребирам по оном кромпиру иако ми кромпир није био на списку који ми је жена тутнула кад сам полазио на пијац и има да ме изгрди кад види, има да каже пуне нам гајбе оног лепог ивањичког што смо од кума-Злате добили, а он се расипа, али није ме брига, бирам ја барабар кромпире са Митом Горким и мислим, некад смо тако заједно бирали своје прве голфове јединице на плацу у Сарајеву, па неку годину потом, кад су нам деца поодрасла и мотоцикле за њих јер су тражили, сва деца имају само ја немам, та страшна реченица од које сви родитељи имају ноћне море терала нас је на то и мислим, хвала богу да сад нисам родитељ шта бих на ту реченицу одговорио, али се она, та реченица, више и не изговара, јер немају сад сва деца, имају само нека, а она друга могу да пате, да завиде, да почну да краду да би и они имали или, ређе, да што боље изуче неке школе и запале, тако млади кажу кад хоће да оду, а одлазе, ево и Митин унук отишао јесенас, неки институт за генетику из Швајцарске му понудио трогодишњу стипендију, дете пристало да оде, али не одмах, прво хтело овде код нас, али му на нашем институту понудили да волонтира, изгледа да је код нас и волонтирање постало привилегована појава, отишао  мали и не знам како му је тамо, Мита Горки ми ништа није причао, а ја не могу да га питам иако смо заједно и одрасли и ево остарили, јер знам да му је тешко, једино унуче је то, него ћутимо и пребирамо по оном кромпиру, по пет кила смо већ напунили у торбе, к’о  да ће сутра рат, али навикли смо ми на то, и на рат, као да никад ни престајао није, и на кромпир смо навикли и брига ме није што ће жена да виче кад се вратим, јер има ручак, имао и јуче и прекјуче, али данас што ће да буде, милина једна, сарма је најбоља трећи дан, то сви знају и пожелех да мог друга позовем на ручак, а он се насмеја, али некако горко, каже и његова снајка јуче крчкала сарму али није јела, плакала, каже, дете ми тамо жељно сарме, све тамо у белом свету има ал’ нема сарму, а ја овде да је једем, е па нећу, и ето има сарми кол’ко хоћеш, дођи ти код мене да попијемо неку и да се испричамо, рече ми на растанку, а ја помислим, о чему да причамо, мој Горки, кад је све отишло дођавола и помислим још, шта ли ће му оволики кромпир кад има сарму код куће.

(Тодора Шкоро)



петак, 6. децембар 2013.

ОБЛАЧЕЊЕ У СЕЋАЊА




ОБЛАЧЕЊЕ У СЕЋАЊА


Моја је сестра желела по сваку цену
да спроведе тај заупокојени обичај
За руку ме као плашљиво дете узела
и довела пред изрезбарена врата мајчиног ормара.
Избацивала је шарене хаљине и костиме од твида
а ја сам се бојала тих вртоглавих година
које су ми пред очима промицале срећне,
цицане, најлонске, цветне, плисиране,
увек уз мајчине скуте, све до одрастања
А потом некако строге, на фалте,
или тек безобличне равне,
али увек са она три златна дугмета на рукавима сакоа
која су сијала у дугим ноћима одвојености од родног дома
Ни сада ми није било јасно зашто  мушки имају четири
а женски само три, и опет нисам имала кога да питам,
сестра је била заузета, сагнута, стигла је већ до дна ормара
и оданде извадила пожутелу слику
на којој смо насмејани она, мама, тата и ја
Стајала је над гомилом текстила са том сликом у рукама
и задихана ме питала коју ћеш ти, ваља се тако,
Коју ћеш ти данас да обучеш, а остале ћемо сиротињи
да поделимо после, тако треба, кажу.
Извукох оклевајући из њених руку слику
Ја ову, рекох, и немој никад да ми је скидаш,
а ти све ово ако хоћеш спали или дај сиротињи,
није ме брига за глупа веровања.
Само је одмахнула и промрмљала нешто као,
луда као и увек, што ли сам је уопште звала.
Али ни она тога дана није обукла ништа мамино.
И овако је болело прејако.

(Тодора Шкоро)




четвртак, 28. новембар 2013.

BALTIČKI SUSRET

BALTIČKI SUSRET

Sanjam ga noćas, kao preselio se i živi negde na obali Baltičkog mora. Kako znam da je Baltičko, ako tamo nikad nisam bio, pa znam, u snu znaš i ono što na javi ne znaš, kažem. I šeta u cik zore bos pustom plažom, stopala mu se mrznu u ledenoj vodi kojom hoda, ali on je uporan, trpi hladnoću, sve su mu se prsti zgrčili i poplaveli od hladnoće, i usne mu pomodrele, ali ih je stisnuo i hoda, hoda, celu plažu, a čini se, beskrajna je, kao da hoće da pređe dok najzad ne svane. Koračam za njim tiho, ne primećuje me. Ja gazim po pesku, on po vodi. U moje cipele ulazi pesak pa me žulja, njegova stopala se mrznu i ne vidim da mu to smeta. Požurim, sad hodam uporedo s njim, gledam ga, on na mene ne obraća pažnju.
Zašto to radiš, pitam ga. Zar ti nije hladno i teško da koračaš kroz ledenu vodu. Samo se nasmeje modrim usnama i ubrza. Jedva ga sustižem. Spotičem se, umaram. Ne odustajem. Ni ja, ali ni on. Stižemo do doka. Ribari tiho vade mreže pune lososa iz čamaca. Zatanu, pozdrave ga blagim naklonom. Ja pozdravim njih, ali mi ne odgovaraju na pozdrav, kao da me ne vide. Uklone se da on nesmetano prođe. Provučem se i ja sa njim kraj ribara i čamaca. Stižemo do kraja plaže. On staje. Zastanem i ja. Okrene se prema meni i gleda me skoro tužno.
Jesi li shvatio, pita me. Zurim u njega dugo, beskrajno dugo, dok slušam kako šumi Baltik..
Budim se. Osećam stopala kako su utrnula, a usne mi se stisle od hladnoće. Ustajem iz kreveta i među starim knjigama tražim raskupusani atlas. Probam da na karti nađem  Baltičko more, pokušavam da shvatim.
Zašto su ti noge mokre, pita me žena, bunovna, vidim probudio sam je tumaranjem po kući. A zašto je Baltik tako hladan, pitam, umesto odgovora.
Opet si ružno sanjao, kaže mi. Vrati se da spavaš.
Ne vraćam se. Žao mi onoga sa nogama u ledenoj vodi. Ne vraćam se, strahujem da ne zalutam ja u njegov san, a ko zna šta me tek tamo čeka.

(Todora Škoro)



недеља, 24. новембар 2013.

БЕСЛОВНИК

 
БЕСЛОВНИК

кад би реч од камена могла бити
да је не однесе сваки лахор
и да је не зобљу грабљивице
ни хуље да је не черече
под језик би као Цицерон
најоштрију метнуо
али би ћутао срећан
ћутао

(Тодора Шкоро)
__________________________


среда, 20. новембар 2013.

МИТ НАШ НАСУШНИ (колумна)

На сајту Конкурси региона, данас  нова колумна...

Kolumna Todore Škoro: Mit naš nasušni

            Pre nekoliko meseci, na ovom istom mestu, pisala sam o potrebi očuvanja jezika kod malih naroda, i kao primer navela već legendarni citat „Čuvajte jezik, čedo moje, jer reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li grad, zemlju, dušu“ (...). Ove reči  sam, kao što bi i svi koji su ih bar jednom pročitali, pripisala velikom srpskom županu Stefanu Nemanji, jer one i jesu iz knjige pod nazivom „Zaveštanja Stefana Nemanje srpskom rodu“.
            Ali...
            Ono o čemu se malo zna jeste da te mudre reči možda i ne pripadaju utemeljivaču srpske države, ocu Svetoga Save. Da možda on nije, kako se veruje, svome najmlađem sinu na samrti u pero kazivao ovu svojevrsnu oporuku. Da je, možda, cela priča (ne)namerni falsifikat, nastao sredinom 90-ih godina kad je knjiga objavljena i, brzinom munje, prihvaćena, a njeni se delovi, poput usmenog narodnog predanja, širili među ljudima.
            Knjiga je objavljena sa potpisom autora, Mileta Medića, književnika i publiciste. U žaru i ushićenju njenim sadržajem, mnogi su tada pomislili da je reč o priređivaču pomenutih zaveštanja, nikako ne o autorskom delu. Tome u prilog išla je i činjenica da je (po kazivanju Radomira Milića, u tekstu „Svetačka visina i inok smrtni“), u doba kad je knjiga nastala, istovremeno plasirana i priča o odlasku delegacije knjiženika i pesnika u Hilandar, gde im je tamošnji monah tobož rekao kako zaista postoji originalni zapis pomenutih zaveštanja, kako im je originalni spis tom prilikom čak i pokazao i – priča o „autentičnosti“ dela starog osam vekova mogla je nesmetano da krene da se širi.
            Nije pomoglo ni to što je sam autor Mile Medić tvrdio kako je sve izmislio, kako su Simeunova zaveštanja proizvod njegove mašte. Ne. Narod je do danas ostao u uverenju da su to istinske reči velikog srpskog župana.
            I to je ono mesto, onaj trenutak, onaj sklop stvari (i osećanja i potreba, iako iracionalnih), kada se u svesti stvara mit. U pojedinačnoj, ali i kolektivnoj. Puna ljubavi, puna mudrosti, vizionarstva, pravdoljubivosti i svekolike čovečnosti, ova zaveštanja su prijemčiva za dušu, naročito u vremenima teškim za jedan narod. Nije zato narodu zameriti što je odlučio da u njih veruje, ničega ružnog nema verovati u mudrost, naprotiv. Čak i onda kad se, i ako se ispostavi da te mudre reči nisu od onoga kome se pripisuju, to je manje važno. Važno je verovanje u vrlinu.
            To najbolje ilustruje reakcija Dobrice Erića (a opet po rečima Radomira Milića), na to kad je čuo da je istinski autor ovih reči Mile Medić. Kaže se da mu je tada rekao: „Svaka čast tebi, ali ja ta zaveštanja i dalje doživljavam kao Nemanjina, pa onda kao svoja vlastita – ti možeš tek na treće mesto:“
            Odavno su prestale da se vode polemike oko autorstva ovog dela, ali se ono i dalje citira u bezbrojnim, različitim prilikama. Mit je prihvaćen kao istina i tu je, otprilike, priči kraj. Osim onda kad neki zlonamerni ljudi požele da celu srpsku istoriju podvedu pod „laž i mitomaniju“, pa  tada posegnu i za pomenutim zaveštanjima, označavajući ih kao falsifikat.
Njima kao odgovor tek sledeće:
„ Ako se svedoči o  postojanju kakve velike mudrosti, je li važnija mudrost ili to da li je stvarno postojala ili nije? Ako se i dokaže da ona nije postojala, znači li da ne treba da postoji? I, najzad, ako ima takvih koji žele da veruju da nije postojala (i da ne treba da postoji), pitam ih – sa čim će, sa svojim malim životima dalje, ako tako o svom rodu i jeziku rezonuju? Biće zauvek  Niko i Nigde.“

 _________________________           

недеља, 17. новембар 2013.

УСХИЋЕНОСТ МЛАДОГА ПИСЦА


Усхићеност младог писца

            Препознаћете га и ви лако.
Било да пише писмо родитељима у провинцији, допис великој издавачкој кући, или тек неку од својих првих ( а све су тек прве, зар не) кратких прича, од којих је једна чак објављена у антологији барабар са причом барда овдашње  књижевности, он то чини са превише усхићења. Не без талента, свакако, али то усхићење свеколиком књижевношћу, од библијске Песме над песмама, па све до Харукија Муракамија, увек ми измами осмех. Кад год га сретнем и препознам (а препозна  га непогрешиво онај исти негдањи студент књижевности у мени и млади писац  који обећава) пожелим да тога младог човека протресем за рамена, да га ухватим за стопала и свучем на земљу из облака поезије у коју се одметнуо, или из пасуса натуралистичких, егзистенцијалистичких или постмодернистичких мајстора прозе међу којима се запетљао и по којима покушава да живи и, што је најгоре, по којима покушава да и сам пише...
            И да му кажем: „Живи, млади човече!“
            Знам, не би ме разумео. Зато му и опраштам све нехотице позајмљене Камијеве синтагме, шекспировску метрику или карверовске дијалоге. Све у име тог усхићења које многоструко надилази оно обично читалачко, усхићење које је у животу младога писца  јекин и оно што је једино извесно, као смрт код Селимовића;  помислим, једино што има је то, и ако му и то узмем, биће руина.(...видиш, млади пишче, није тешко усхитити се и бити као неко други). О, да, и завидим му помало, или много, на толиком усхићењу, давно ме је прошло. А опет, бива ми жао кратковидости његовог још младалачког погледа на свет, истовремено.
            И опет пожелим да му кажем: „Живи, најпре живи...“
            Али како, кад су све могуће претпоставке и његове бајковите визије живота заправо  у књигама и ништа изван књига нема... Кад и све оно што нужно у стварном свету сусреће гледа кроз призму књига, скоро или давно написаних, туђих, прочитаних и можда одлично схваћених, осим једне истине  – да на њега најпре чека његов сопствени живот, да га живи на сасвим друкчији начин од милиона књижевних живота и да тек онда тим проживљеним животом напише своју заиста добру књигу. Тада ће и сам схватити да сви ти књижевни горостаси треба да буду тек неми, али помни стражари на његовом књижевном путу, а никако не златни кипови којима треба да се клања.
            Пожелим, заиста увек пожелим да му кажем... Али, са осмехом, одустанем. Већ ће му то његов сопствени живот рећи кад за то дође  време. Ако би му се то рекло пре, може се догодити да се угаси оно усхићење у очима, а без мрвице тога, неће му бити могуће да икада напише своју најбољу књигу.
            Увек га, заиста увек  препознам кад га сретнем, Препознаћете га и ви лако. Али се тад само насмешите. И не говорите му ништа.


(Тодора Шкоро)

четвртак, 14. новембар 2013.

среда, 13. новембар 2013.

НАСЛЕЂЕ



НАСЛЕЂЕ

У грлу чувам  
горак укус
недозреле очеве трешње

Слади ми ове зреле године
и ове даљине
чемера пуне

(Тодора Шкоро)


недеља, 10. новембар 2013.

САМОЋА

САМОЋА


Носим тајну
у устима
као да њоме хоћу да нахраним
гладне птиће
Носим тајну  
од гнезда до гнезда
И ниједно није
моје


(Тодора Шкоро)

субота, 9. новембар 2013.

ОДЛАЗАК

ОДЛАЗАК
Док чека да сване гледа уредно спаковану пиџаму, албум са старим сликама, термос и две пластичне чаше.
„Извадићу једну“, каже. „Тамо где идем чај се не пије у двоје.“
Загрће шал и тихо, да никога не пробуди, откључава врата стана.Застаје. Из торбе вади и породични албум, стиска га на груди па га оставља на полици у предсобљу.
„Ако треба да умрем, нека то буде од тог проклетог канцера, а не од туге“, помисли.


(Тодора Шкоро)

петак, 8. новембар 2013.

ПРЕВЕРА

 ПРЕВЕРА


Говорио јој је да зна како су његови чукундедови славили Светог Димитрија, мада се у кући увек о томе ћутало. Говорио је да је Бог један, а да су га људи поделили, рашчеречили. Говорио да је двадесетпрви век и, љутећи се, тврдио како је назадна и конзервативна. Па ипак, опет би долазио и испред њених врата остављао црвену ружу. Она је ћутала углавном. Само би категорично одмахивала на његов позив за први љубавни састанак.
А онда га је ударио ауто, превезли су га у болницу. Пожурила је да га обиђе,  било јој га је жао. Он је био пресрећан што је види, приметила је то по оном једном оку које је једино вирило из завоја око главе. Позвао је да се сагне.
„Знаш, ја сам овде Стојан Трифуновић. Изгубио сам здравствену књижицу и пријатељ ми је дао своју, како би ме примили... Ја сам сада Стојан! Стојан сам... Јесам ли ти сад довољно добар?
„Јадни Самире“, помислила је.
Помиловала га је по руци и окренула се да пође. Како је могла да му каже да га једноставно није волела, и да ту ни Бог ни Алах не могу да помогну.


(Тодора Шкоро)

понедељак, 4. новембар 2013.

Поетски триптих: ПАД

Детаљ са изложбе "Гаврани" Владе Величковића

ПОЕТСКИ ТРИПТИХ: ПАД


О ЗАБЛУДЕЛИМА

Очињи вид изгубише
заслепљени привидом, сјајем
Сјај није био њихов
само опсена и слепило што им остаде
Сад у тами Господа моле
да прогледају душом
али и она од срама
очи склопила



О ОЧАЈНИМА

Потрошише све наде
и на дну испражњене ризнице
пронађоше само гнев
Обрадоваше се
Посегнуше
И тада не остаде ништа више
Ништа после гнева
не остаје        


О ПРИВИДНО ЖИВИМА

Они су што мртвима завиде
како је речено да ће да буде
Њихове угашене погледе познамо
кад их сусретнемо
и ћутке се мимоилазимо
без утехе
једни за друге


(Тодора Шкоро)