субота, 10. март 2012.

МОЈА ЦВЕЋАРКА



          Било их је седам-осам испред чесме на градском тргу. У широким, шареним сукњама са великим букетима у свакој руци, пресретале би пролазнике, зујећи „мимозе, мимозе...“ или скоро певушећи „лепе лале, изволите...“
          Само је она седела на троношцу, скривеном негде под широком сукњом и ћутећи, врло пажљиво бирала цветове за букете које је вешто правила. Била је најстарија. И имала је највише купаца. Сви су, мимоилазећи њене гласне колегинице, прилазили њој, а она их дочекивала ведрим погледом, нешто би им рекла, а муштерије би тад са осмехом и букетом настављале даље. Гледао сам је данима. Нисам куповао цвеће, нисам га имао коме даривати, али сам желео да знам шта то стара цвећарка говори што мами широке осмехе.
          Док сам се приближавао тргу, одлучан да тога дана купим букет жутих ружа, дочекала ме тишина. Шарене сукње нису лелујале, стајале су тихо уз чесму, невољно држећи у рукама цвеће, а на пар корака од њих на малом дрвеном троношцу лагано је венула положена жута ружа...


ТОДОРА ШКОРО
_______________________