понедељак, 28. новембар 2011.

Тестамент





ТЕСТАМЕНТ


Имам само
рањава гола стопала
и предачки грех претежак
на плећима

пут трновит

на хоризонту тек слутим
порода сопственог клетву
и небо од срама
обневидело

  опроста ниоткуда




Тодора Шкоро
______________________________

петак, 25. новембар 2011.

УКРАДЕНИ ЖИВОТ


УКРАДЕНИ ЖИВОТ


          „Ако можеш разликовати два ока у глави, онда можеш и њих!“
 Као мали, често сам од деде слушао ту реченицу, док би у дугим зимским вечерима беседио уз ватру о којечему, па најзад и о судбини две близнакиње из нашег засеока, досељене однекуд са Кордуна после Другог светског рата. Ја доба њиховог детињства и раног девојаштва нисам запамтио, родио сам се после, кад се много тога издогађало што је почело да их разликује. Упркос томе њихова физичка  идентичност је остала иста, до последњег дана, до  сахране једне од њих, минуле јесени.
          Сиромаштво  Стојаниној и Стамениној мајци није дозвољавало да девојчице, онако како се то радило у градовима или газдинским кућама, облачи у исте хаљинице. Једва да је имала ишта да им обуче, навлачила им је често и мушку одећу, поклоњену, различиту. Али, и тако обучене нико их осим мајке није могао разликовати. Само би она, непогрешиво, дозивајући их са краја њиве, знала која је која. Чак и онда кад су, поодрасле, почеле ујутро саме да се облаче, па ни мати не би знала која је у каквој одећи. Нико други, па ни отац често, не би их разликовао ни кад стоје пред њим. Као једине близнакиње у селу биле су и деци и одраслима атракција, све до смрти њихове ситне, болешљиве мајке. Дотад увек исто веселе, насмејане, хитре и причљиве, већ ту, док мати још није била ни спуштена у раку, догодио се преображај који се могао очитати на њиховим лицима.
          Стојана је, као уосталом и Стамена, била уплакана, али је грцала и јецала гласно, неутешно, дрхтава, прибијала се уз оца, шћућурена, некако као да се смањила... Стамена ју је заштитнички грлила, стискала уснице, гутала сузе, чак је и оцу, поклеклом од бола, прва пришла и придржала га да не падне преко покојнице у раку и чудно мирним гласом одрасле, прибране особе, рекла:
          „Немој, тајо... Имаш нас... Не плачи, биће добро, биће све добро...“
          Код куће, на скромној даћи, сместивши најпре сестру крај огњишта, пожурила је у кухињу да помогне женама око пристављања софре. Пословала је цело вече, нудила ракију, износила храну на трпезу, без речи слушала приче о доброти своје покојне мајке. И није више заплакала. Ни тад, ни икад касније.
          Ја их памтим с краја њиховог девојаштва. Обе веома лепе, високе, имале су доста проводаџија за удају, али никога у селу није изненадило кад је просца прихватила само Стојана. Иза врата њихове скромне куће, било је, пре свега Стаменином вољом, тако одлучено – удаће се само Стојана, за момка кога ће довести у кућу, а Стамена се, већ који дан после свадбе и зетовог доласка, отиснула у свет. Ко зна кад и како, успела је она да, преко писама, дође у контакт са фамилијом са Кордуна, а један од ујака позвао је да дође код њега у Немачку, на рад. Није се ни тренутка двоумила. Желела је да својој сестри, коју је и иначе штедела од сваког тежег пољског рада, а и свом већ болешњивом оцу омогући бољи живот. Чула је од многих, а и ујак јој је у писмима обећавао, да се у Швапској може добро зарадити, толико добро да може сестри да шаље за најбоље хаљине, да ће моћи, кад се деца роде, да им обезбеди све што зажеле, да ће моћи чак и да их школује ако буду хтела. Да ће успети и велику нову кућу да направи да има довољно места за све њих кад им дође у посету...
          Да се било која друга девојка из села усудила да то уради, сељани би јој прорекли пропаст и злу срећу, али не и Стамени. Честита и вредна, отресита и способна за сваки рад, уливала је поверење код свакога ко би је срео. Испратили су је сви из сокака с благословом и лепим жељама да успе. И успела је, тамо далеко у туђем свету. Ускоро, почели су да стижу пакети са гардеробом, кућним потрепштинама, храном, новцем и кратким, штурим писмима у којима је мање писала о себи, а више се интересовала за њих, питајући да ли су сви здрави, шта им још треба, па ће им она то обезбедити. Кад је Стојана прво дете родила, у авлији је био већ изливен темељ за велику кућу. Кад је проходало, била је већ озидана и покривена. Ни по оделу, ни по домаћинству, нису се више бројали у сиромахе, напротив. Стамена их је издалека кућила, они били безбрижни, рађали и подизали децу, захвални. Ипак, памте сви сељани један период неке чудне захлађености у тим односима кад су писма и пакети потпуно престали да стижу, а и Стамене није било да дође више од две године. Причали су мешиани да су се сестре завадиле јер је Стамена хтела да се уда за неког Немца код кога је радила, а да су се зет и Стојана томе жестоко успротивили, убеђујући је да је он лош човек, да ће јој упропастити живот и да је боље да се окане и њега и удаје.
„Одакле ви то знате, кад га не познајете?“, кажу да је, уплакана, питала Стамена сестру и зета.
„Па странац је, како може да ти буде добар?! Није он као ми!“
          Спаковала се тад Стамена, само децу изљубила и отишла, дуго се не јављајући. Али за један Ускрс, све их је изненадила кад се, у новом аутомобилу, појавила пред кућом, вадећи из кола безброј поклона за све њих. Била је сама, а Немца нико више никад није ни споменуо. Кључеве од кола дала је зету, а она се по истеку одмора вратила возом у Немачку. И опет су писма и пакети почели редовно да стижу издалека.
          И сам напустивши село, у потрази за бољим животом, ретко сам долазио, али кадгод јесам, како сам морао да прођем поред њихове куће, гледао сам како богатство и изобиље Стојанине породице расте. Постали су већ давно једна од најбогатијих породица у селу. Најстарија деца су им се већ школовала у вароши, а њих двоје би углавном пословали нешто око куће и у дворишту, јер су имање већ били давно продали, није им требало да се муче и обрађују њиву. Имали су Стамену.
          Кад се те јесени вратила, у натовареном до врха луксузном аутомобилу да ту заувек остане, Стамена је изненадила све. Пензионисала се, а Стојана је радозналом комшилуку причала да је њена сестра тако хтела, да јој је пензија велика и да хоће да се одмори и да мирно проживи старост са њима. Истина је била негде на пола, јер је збиља износ који је стизао сваког месеца за пензију био огроман, али оно што нико није знао, што је само сестра сазнала, јесте да је Стамена тешко болесна, да су јој лекари предвидели тек пола године живота и да се она зато вратила, да умре ту, међу својима.
          Сузе и забринутост на сестрином лицу Стамена је доживала као мелем на рану, одахнувши што се ни она, ни зет на њу не љуте него је жале и брину се због ње. Дали су јој најлепшу собу, захтевали да ништа не ради, а кад је почело да јој бива све теже, а болови све јачи, молили су је да не излази из собе. Разумела је Стамена у томе онај необјашњиви, а ипак нељудски стид пред светом због болести, али се прећутно сложила са породицом. Нико тако, осим њих, није знао да је Стамена тешко болесна. Оно што Стамена није знала, а ни разумела, а што је видела једног дана са прозора из свог болесничког кревета, није могла ни сестра да јој објасни.
          -Секо, зашто си данас пред капијом са комшиницама седела у мојим хаљинама, у мојим ципелама? - питала је.
          Стојана се на тренутак збунила, а онда рекла:
          -Па, зар не смем, секо?! Ти и ја смо увек све делиле, шта има лоше у томе што сам обукла твоје ствари...
          -Нема... – одговори тихо Стамена. – Нема ничег лошег. Али, зашто си и моје наочари ставила? Па, ти видиш добро! И зашто си говорила „арбајт, арбајт“, онако као ја. Зашто, секо?!
          Стојана је поцрвенела, па пребледела. Стисла је усне и процедила:
          -Ти си увек имала све, била си у том белом свету, проживела, а ја, ја... Целог века знам само за ово блатњаво село и ову кућерину и ништа друго!
          Истрчала је напоље, оставивши своју бледу, разочарану, издану слику и прилику, једва живу, која је једино молила бога да се угаси.
          На сахрану, дошло је цело село, запрепашћено изненадном смрћу близнакиње, крстећи се и одмахујући главама. Али знали су сви, као онда кад им је мајка умрла, да ће породица опстати јер имају стабилну и прибрану Стамену, која ће опет помоћи породици своје сестре, ненадано преминуле Стојане, да преживи тај бол, и да преживе у сваком смислу. Само, сви су приметили да је Стаменин поглед био некако несигуран, усплахирен, као да се и она уплашила да неће моћи, опет, да на својим плећима изнесе сву тугу и бол породице, као онда кад су, као мале, остале без мајке. Није ни личила више на такву Стамену.
          Затекао сам се сасвим случајно у селу кад су двоја полицијска кола стигла пред велику кућу  и кад  су повели близнакињу у затвор. Опирала се и порицала, махала рукама и говорила неповезане речи на немачком, са лошим изговором, који ју је и издао, и који је службеници у банци, где је подизала девизну пензију пуне две године под именом своје сестре Стамене, био знак да пред собом има сестру преваранткињу која се усудила да узме сестрин идентитет, да чак и смрт фалсификује. А све зарад новца, зарад великог новца и благостања на које их је била навикла пожртвована Стамена.  

Тодора Шкоро
_________________________

понедељак, 21. новембар 2011.

ЗЛАТНИК


Уверио сам се да заиста није имао никога тек на његовом погребу. Осим мене, ту су били, са жељом да што пре оду и склоне се од ситне кише која је упорно падала, још само сеоски свештеник, две покојникове комшинице и стари пас који му је био једино друштво последњих година његовог живота.
          „Немам дугова. Никога немам, али имам благо које желим теби да оставим. Али ако нешто погрешно урадиш са њим, биће то за тебе проклетство“, рекао ми је, тутнувши ми старински, велики кључ од капије, уз кога је био привезан мањи, од кућних врата. Тог чудака видео сам тад, кад сам га немоћног, клонулог, мислио сам од пијанства, или од глади, можда, повезао колима до његове скромне куће на крају села, у коме сам боравио тек неколико дана, истражујући легенде које сам сабирао за своју будућу књигу.
          Вест о смрти чудног самотњака затекла ме је док сам причао са сеоским свештеником о ономе што сам истраживао. Звонар је ушао, прекидајући наш разговор и рекао да је „луди Митар, вероватно мртав, јер се не миче, ту у цркви, испред олтара...“.Установили смо брзо да је звонар у праву, а због приче о томе како није имао никога, због чињенице да сам био такорећи ту, на корак од места где је дошао да умре, а пре свега због два кључа која су ми звецкала у џепу и чудне приче старог особењака, отишао сам му сутрадан на погреб.
          Нисам очекивао никакво благо, ни видљиво, ни закопано, али сам ипак после неколико дана великим кључем откључао тешка дрвена врата и крочио у његову авлију. Олињалог пса није више било, извесно је и он скапао негде од глади. Или од туге за газдом. Ушао сам у кућу, самачки и старачки неуредну, испоснички скромну, а опет пуну некаквих ситница које су могле да говоре много
о једном животу некоме ко би имао времана да их дешифрује.
-Не, не, нисам се осећао ни као лопов, ни као уљез. Само поглед на неколико фотографија, на којима сам, једва, препознао покојног чудака, у гардијској  униформи енглеске краљевске војске, као и на гомилу уредно сложених, већ пожутелих мапа, али и књига из историје ратова у целом свету, био ми је довољан да схватим да ме старац није лагао, да је за собом заиста оставио  некакво благо, само га је у тој паучини и прашини требало наћи. Али не, нисам се осећао као тат, па он ми је то благо сâм оставио, баш мени! - муцао сам.
          -И јесте ли га нашли? - питала ме је благо ме гледајући.
          -Јесам, нашао сам. Златник. Моје највеће богатство. И моје проклетство.
          Тргла се, начас се намрштила, а онда ми дала да попијем неколико различитих лекова после којих сам утонуо у сан.
          Још сам ту, у тој сивој, не баш лепој згради, али која има предиван парк са столетном шумом, по коме често шетам. Више не пишем, чак ни не читам. Све сам књиге, чак и сопствени, свим наградама овенчани роман бацио у канту за ђубре. Само сам докторки која је брижно пратила моје психичко стање, поклонио један примерак тог романа који ми је променио живот. У посвети, написао сам јој: „Никога немам, и ништа сам. Имам само ово благо које сам украо мртвом човеку. Зато сам проклет.“
          Не знам да ли ми је поверовала, нико други није, чак ни кад су мене,полуделог писца, сместили у ову психијатријску установу,  али то није ни важно. Ја сâм знам да благо које сам нашао у старчевом ковчегу на тавану, рукопис историјског романа „Златник“, исписан на стотинама пожутелих страница, није требало да потпишем својим именом. Зато ме стари чудак сада прогони. Најтеже од свега ми пада кад у огледалу, уместо свога, увек угледам његов лик.



Тодора Шкоро
_____________________ 

среда, 16. новембар 2011.

"УМИРАЊЕ СРАМА", нова књига ТОДОРЕ ШКОРО

Из штампе је управо изишла нова књига кратких прича Тодоре Шкоро "УМИРАЊЕ СРАМА". Невелика збирка од двадесетак кратких прича, насталих у минуле две године, бави се углавном судбинама обичних људи, њиховим патњама, проблемима, недоумицама, разочарањима... Помало горке, ове приче у читаоцу буде запитаност о неправдама које живот носи, о моралу који се, увек кад наиђу тегобна времена, нужно круни и осипа, о смислу читавог живота, најзад. Ликови "Умирања срама" јесу и рђави и добри људи, али  њима аутор не суди, једноставно пушта да они сами себе, својим делима осуде или награде.

У предговору књизи о јунацима ове збирке се каже:


"Они су изневерени, проклети, сами, или се најчешће тако осећају. Оно што их спаја јесте неприлагођеност времену у коме живе. Отуда њихов бег у прошлост, у сећања. Јунаци збирке кратких прича „Умирање срама“ у том свом настојању бивају утолико нестварнији, етеричнији, уколико су ситуације и  људи које срећу ововремскије, животније.
            Непристајање на системе вредности које намеће ново време за њих је увек болно, а растанак са старим вредностима доживљавају као лагано умирање. Уверени да је „човек њиховог доба“ заиста био Човек, који је знао за праведност, морал, срам, они с тугом, али немоћни да ишта промене, гледају умирање тог бившег човека коме су се дивили, гледају умирање срама у људима... У том бегу од стварности, понеки од њих ипак западају у замке греха и посрнућа. Али и тако упрљани, у дубини душе имају свест о лепоти и врлини коју нису увек могли да сачувају.
            Они, међутим, не суде. Ни новом добу, ни новим навикама и обичајима, а ни себи, нити другима. И сами довољно осуђени проклетством несналажења, јунаци и антијунаци „Умирања срама“ поглед упиру у даљину, да тамо нађу загубљену лепоту.
И налазе је, онако како се увек лепота нађе у патинираној прошлости којој време које је протекло опрости сваку несавршеност."

____________________________________

уторак, 8. новембар 2011.

ГЛАГОЛСКА ВРТЕШКА


-Ја тебе не разумем – рече Презент Плусквамперфекту, тромом и прилично уморном.заваљеном у бержеру.
- Наравно да ме не разумеш – лењо одврати овај. – Зато што си ти само трен, трептај ока, као и онај Аорист Скоро нико...
Презент се разљути, позва за сведока прозваног Аориста, збуњеног, који не знаде коме од двојице да се приклони. Посведочио би он да је Презент стваран, да је сасвим валидан учесник Историје ( и чак врло, врло неопходан -  па стајао је он врло близу и видео све, баш све подвиге Презента!),  да га у томе жустро није спречио Перфекат, повикавши:
-Брате Аористе, рече ли ти то да Презент оно ономад помисли, учини одлучи... Да он изведе револуцију, скоро, еј! Али знај – нешто си помешао лончиће, није то био Презент, а ни ти, већ ја! Ја сам мислио, учинио, одлучио и зато је данас тако. Е, једино што је данас ТАКО, заслужан је Презент, а све друго је моје дело, да се не заваравамо...
Уморни, троми Плусквамперфекат их је сажаљиво посматрао из плишане бержере боје старог злата.
-Е, децо, децо, како ми вас је жао кад вас видим да се тако копрцате и упињете да покажете да сте живи, да вас има... Драги моји, све што се било догодило, све што бејаше урађено, заслужан сам ја и само ја! Уз сасвим малу помоћ брата Имперфекта. Но, временом, све његове заслуге лагано постајаху моје. И зато вам кажем: од свих времéнā на овом земаљском шару, једино сам ја легитиман.
У елипсоидном облаку од титанијума, шеретски насмешен, седео је и гледао их (а да га они, наравно, нису могли видети, јер је по дефиницији био невидљив!) раздрагани, безбрижни Футур у сребрнастом скафандеру. Викао је према њима, али је опна од титанијума гушила сваки звук и нико га није могао чути. А викао је, викао:
-Бићу храбар, рећи ћу, све ћу то ја променити, срушићу и поново изградићу вашу временску кулу од карата... Маштаћу, сањаћу, волећу, променићу свет! И умрећу срећан! А тада, неће ме више бити брига шта ћете са мном да радите, ви назадни, глупи, анахрони створови...
Тад Футур заплака горко, Презент се беше наклонио Плусквамперфекту да моли за опроштај, док су Аорист и Перфекат, погледавши се   седећи са стране, схватили да сви они, уз браћу Глаголски Прилог Прошли и Садашњи, и пријатеље Инфинитив и Потенцијал, као  и кумове Императив  и Глеголски Придев Радни и Трпни (који се створише ниоткуда) - да су сви они у једном истом временском колу, у временској вртешци која се врти, врти, врти...
Тад зазвони сат. Истог трена уђе мама, као да је испред врата чекала, приђе, стрже са мене покривач и рече:
-Хајде, злато, устај, данас имаш важан тест из граматике. Надам се да си се лепо наспавао и одморио и да ћеш лако изићи на крај са глаголским облицима.
-И научен учим и учићу, макар да сам био учио и да учих, јер учити се мора. Једино ако будем учио, бићу научен. И говорићу увек свима: учите, учите учите!
Скочих из кревета, а мама остаде забезекнутог израза лица.


Тодора Шкоро
_____________________________

(језичка пошалица)

НЕВЕРНИЦА



Није могао да сакрије бес.
          „Опет је нема!“, процедио је, најпре тихо, скоро нечујно, а онда почео да богоради, да треска књигама о сто, премештајући их с једне стране стола на другу, без икакве потребе. Знао је да ће тиме опет пробудити и узнемирити стару мајку. Ни минут касније брава је тихо шкљоцнула и она је, седа, слабашна, са вуненим шалом око рамена која су се видно тресла, провирила у собу.
-      Опет, сине? Опет је нема... Отишла..?
          Због мајке, само због болешљиве мајке обуздавао се да не вришти, да не урла и бесни. Мајка, као да је то знала, увек би му, на први знак његовог узнемирења, улазила у собу и тешила га, умиривала.
-      Не брини, сине, вратиће се...Знаш да хоће, увек се врати... Смири се...
          Цептео би бесом у себи, али бар више не би праскао и галамио. Љут је бивао и даље. Питао се, како то да мајка није на њу љута и како јој опрашта све те хирове, изненадне одласке без најаве и то онда кад му највише треба. А она је одлазила, чинила је то често, изневерила га је милион пута досад, доводила га до инфаркта да се клео, сваки пут се клео да више неће, неће...
          Мати му донесе врео чај од нане, спусти шољицу на крај стола, па лагано покупи расуте папире са стола и склони их некуд.
-     Сине, гледај на то овако: да те је Бог њоме наградио, а не на њу осудио.
Онда ће ти бити лакше, сваки пут кад те напусти - рече му, уздахнувши.
Топлина умирујуће супстанце менте почела је да га греје лагано као и  мајчине мудре речи и он осети како запада у благу обамрлост и у сан. Старица га покри ћебетом и тихо изиђе. Кроз прозор дневне собе виде да ће скоро свитање. Уморна, свали се на софу да још бар мало одспава.
       Јако сунце и знани драги звук из синовљеве собе је пробудише. Ритмично, уједначено куцкање измами осмех на старачком лицу.
          „Добро је... вратила се... Моме сину, писцу, вратила се инспирација која га је била напустила! Он опет пише...“, задовољно је пошла према кухињи да му пристави кафу.
         

Тодора Шкоро
________________________

недеља, 6. новембар 2011.

Преиспитивање песника




Преиспитивање песника



с ону страну огледала
гледа ме моја реч

 нема мој лик

ако заћутим
коју од нас ћу да убијем




Тодора Шкоро
______________________________

уторак, 1. новембар 2011.

Злослутнице




Злослутнице


Опет вране неке црне
наткриљују
пророкују
зобљу и кљуцају
незарасле ране

мој сине

твоје стричеве и ујаке
људине бивше
 к'о угарке утрнуле
на утрини
посејане
да никну бол

сине мој

и  сестре твоје
невесте самотне
недара свелих
од чекања и недодира
што грле крстове
као мужеве

чедо моје

А ти питаш ме у сну
из даљине
о нашој кући и ливади
о реци и земљи црници
је ли плодна
и благородна

мили сине

Јесте, ал' јадом и чемером
преорана
гаврана и врана пуна
што није им доста
рана
него нове крстове слуте
и утрине

мој сине



Тодора Шкоро
_______________________
(Илустрација: "Бој на Косову" Петар Лубарда)