понедељак, 30. новембар 2009.

UČITELJU DUŠE




Ni izopa dah,
ni korak lak kao po oblaku,
ni orao moćan sa ramena
ni zmija tvoja ispod kamena
nisu mogle da nas pouče,
Učitelju duše.
Tek staza tvoja bez kraja
kojom si otišao,
miloduhom je posuo,
mudrošću zmije blagoslovio
i snagom orlova omeđio
učinila je
da u ljubav verujemo.
U nebesa zagledani,
i umireni i očajni
zavetom tvojim
ispunjeni trajemo.

Todora Škoro

недеља, 29. новембар 2009.

PREĐA POKIDANA



Bez pređe i kudelje
snove tkam.
Nit se istrošila,
pokidala,
nekada svila bila
sad ni kučina,
ni paučina,
a ja tkalja očajna
što snage ima
da sanja
i bez prediva.

Todora Škoro

субота, 28. новембар 2009.

TVRĐAVA




Gradim vrata
sa stotinu brava
i prag do plafona visok,
da ga ne preskočiš
i ne iskoračiš nikad
iz mog sveta.
Moćan,
sve prepreke rušiš,
samo ne tvrđavu
u meni sazdanu
u kojoj te krijem.
Bogu sličnog.

Todora Škoro

петак, 27. новембар 2009.

KAO TREPTAJ



Zalud mi bežiš,
u tebi trajem
od onog dana,
od onog trena
i pogleda
kad sam ti se u oko
utopila.
Između dva treptaja
sam stala,
pa nestala
iz tvog života.
ali u oku ostala.
Njegov sam deo,
kroz njega me
u tebi ima,
makar se branio,
makar poricao,
makar to ne hteo,
poznaćeš me jednom
kao svoj nasušni deo.

Todora Škoro

четвртак, 26. новембар 2009.

MISAO BLUDNA



Otela se misao čudna
i luta neposlušna
kao da je tuđa, a moja je,
ta luda misao bludna.
Budi me i draži,
koleba me,
pa me plaši
kao dete zagubljeno
što još ne zna za opasnost
nego začuđeno
u majku uplakanu gleda
što ga traži.

Todora Škoro

среда, 25. новембар 2009.

MAJČINE RUKE



Drhtave,
kao da se boje
da me ne povrede,
dodirnu me pa uzmiču
pod cicanu kecelju
natopljenu hiljadama suza
daljine.
Smežurane,
kao dve ptice promrzle,
na moje krilo
sletele.
U njima vidim sebe,
i neke predele davne,
i vidim ih nežne,
Uzimam ih i molim blagoslov
da, sad kad blizu su,
zagrle svoje čedo
i nikad me
ne puste.

Todora Škoro

OGLEDALO



PRIČA IZ ZBIRKE "VARKE DUŠE"

ОГЛЕДАЛО


- Зашто ја не препознајем своје лице у огледалу? – питала ме је девојчица.
- Како га не препознајеш?
- Онако као твоје, као мамино, татино, кад вас видим. Своје опет нисам препознала јутрос. Је ли то стварно моје лице?
- Твоје је, наравно.
- Како ја то да знам кад га никад нисам видела, осим у огледалу, а оно, можда, лаже?
- Не лажемо мама, тата и ја. То си стварно ти.
- Ја знам да сам ја – ја, али ти мене не разумеш: ја не знам да ли је моје лице стварно моје, и зашто је баш моје и мислим да га не бих препознала кад бих га срела. Нисам га ни јутрос у огледалу поново препознала, као да није моје...Волела бих да могу да га бар замислим, или да могу да га видим као што га видиш ти, да га запамтим, да ме не изненади кад се ујутро погледам у огледало... Не разумеш ти мене. Растужује ме што цео свет може да стане у моје очи, да ми буде познат, само моје лице не...
Опет сам се сетио тог чудног давнашњег дијалога, рашчупан, необријан, спремајући се за посао, док ме из огледала заиста гледало неко лице које, била је у праву, можда и није било моје.
«Никада нисам волео своје име и своје лице», рече неки лик читаног писца. Знао сам да своје лице не мрзим, нешто посебно нисам ни био фасциниран њиме, није имало кад да ме освоји, очара или одбије, у томе је била ствар. Нисам имао прилике да га упознам гледајући га кад је љуто, насмејано, замишљено... Такво нисам могао да га видим. Видео бих га само онакво каквог сам желео: искривљено у гримасе док сам се бријао, искежено док бих проверавао белину зуба и тек понекад, на крају јутарњег спремања, процењивачко. А то је било мало, јако мало да би се о једном лицу, а и његовом власнику могло сазнати више, да би се могло сазнати довољно.
Не познавајући своје сопствено лице, био сам склон да помислим како је онда разумљиво што људи не познају ни свој карактер, своју душу, што најмање од свега на овом свету познају себе! Настављао сам да светом носим своје лице, мени страно, неистражено, незапамћено, скоро непознато, не одмакавши даље од тумачења промућурне девојчице о том феномену, а то и није било тумачење, било је то питање на које јој тада ја, а касније вероватно нико није одговорио.
То ме, наравно, није спречавало да, са највећим жаром истражујем туђа лица. Више од хобија, то ми је постала опсесија.
Највише сам волео да посматрам лица у гомили, док су промицала једна крај других, различита, непоновљива, а утисак би био потпун кад не бих чуо гласове, нити икакве звукове, већ само био концентрисан на њихове гримасе које бих тумачио, проучавао, предвиђао њихов наредни израз и био срећан кад бих у томе успео. Зато су ми омиљени моменти опуштања били док седим у препуној башти ресторана крај најпрометнијег шеталишта док су преда мном дефиловала најразличитија лица.

Никоме нисам причао о својој опсесији, нисам смео. Знао сам да је бесмислена, да никоме или ничему не користи, да је и уврнуто, можда болесно, али тешио сам се да и други људи имају неке своје маније о којима не говоре, које су само њихова тајна, брижљиво чувана, али безопасна, по њих и по друге.
Помно их посматрајући, онда кад не знају да су гледани, уочио сам да већина људи у трену преобрази своја лица кад стаје пред огледало или пред камеру, фото-апарат. Потпуно несвесни да у том моменту престају да то буду они, да ти намештени изрази и гримасе никако нису њихови, да више личе на било кога другог тад, него на себе саме. Зато је девојчица била у праву: огледало лаже!
Још по нечему сам то недвосмислено утврдио. Шетајући градом и гледајући излоге, не једном би ме изненадило излог-огледало, најчешће какве банке или канцеларије, којим се спречавало да они напољу виде унутрашњост, али им је тако, наједном, пружена могућност да виде – себе! У том делићу секунде, кад бих замицао крај излога и кад бих налетао на такав, од огледала, требало ми је неколико секунди да у елегантном шетачу, витком, мало погрбљеном, препознам себе! Не бих се одмах препознавао, чак ми је тих пар тренутака некад било довољно да о оном у огледалу нешто помислим, донесем неки суд, далек од онога што сам о себи мислио, док не бих схватио да сам то ја.
Како сам бивао тада изненађен! О том «пролазнику», кад се «сретнемо», сећам се да сам помишљао како је расејан, други пут намћораст, трећи да је уображен. Једном чак да је несрећан и мора да му је умро неко драг! Најпре бих се насмејао себи кад бих установио забуну, а онда би ми поново пало на памет оно промућурно дете и нерешива дилема: лаже ли огледало или не. Свеједно, кад бих следећи пут пролазио крај излога за који сам већ знао да је од огледала, ловио сам себе како се припремам за сусрет са својим одразом! Мада радије не бих више туда ни пролазио, него бих прешао на другу страну улице, или гледао у врх ципела, док крај њега не замакнем.
Забуна или истина? Илузија или стварност? Јава ли сан?
Нисам знао, а осећао сам да ми мој начин – путем огледала – неће дати одговор на питање које је људски род, од постања до данас на разне начине тражио и није налазио никад поуздан, никад потпун, никад умирујући одговор на питање: шта је на свету стварно!
«Шта јесам?» нећу сазнати ако се загледам у огледало, већ у себе. А да је све материјално само привид, само сенка, увериле су ме једног дана моје очи, као једно од најлажљивијих огледала којима сам се помно бавио.

Испијајући кафу у башти омиљеног ресторана, наравно препуног људи, у једном моменту остадох без даха: за столом до мог, испијајући кафу из исте шоље, налакћен на сто на исти начин као ја, испод истог рама за наочаре у пролазнике је гледало лице – исто као моје!
Као хипнотисан зурио сам у другог себе. Скинуо сам наочари, протрљао очи, одмахнуо главом, није помогло! Мој лик је и даље седео мирно и испијао кафу, мени окренут профилом. Онда се лагано окренуо гледајући негде преко мог рамена. И његов анфас је мој. Био сам то ја! Само сам чекао да нам се погледи сретну и да у његовим очима угледам шок какав је био у мојима.
Није се то догодило. Погледао је, мојим очима, оним истим, зеленим, са смеђим мрљама и дугим трепавицама, право у мене, али је, не трепнувши, склонио поглед на нешто друго. Наставио сам да зурим у њега, вилица ми је већ била претешка, осећао сам како се обесила, како од мог лица прави блентав израз. Нисам могао да верујем да ме није препознао! Да се у мени није препознао! Иста смеђа, природно коврџава коса код њега је била тек нешто краћа, али су зато густе, чекињасте обрве биле исте, истурена брада, високо чело и тај специфични орловски нос потпуно идентични!
Погледао ме је поново и ја, радостан, помислих како је до препознавања дошло. Међутим, благо намрштено чело и кашљуцање открише ми, иако збуњеном, да је њему само непријатно што пиљим у њега.
Устао сам и пришао му. Промуцао:
- Господине, да ли ви мене препознајете? Мислим, ја вас знам… Хоћу да кажем, уствари, видите ли ви колико нас двојица фрапантно личимо!? Питам глупости, наравно да видите… Само сам хтео да вам приђем, да се уверим и ево, уверио сам се, ви сте исти ја! Зар то није невероватно?
Устукнувши до краја високог наслона столице гледао ме мојим чекињастим, густим, подигнутим обрвама. Насмешио се несигурно, благо.
- Па, не баш… Не бих рекао. Можда мало – рекао је, а ја на његовом, на свом лицу, видех онај израз препознавања који се мучи и тражи, али узалуд.
Насмејао сам се, сео на слободну столицу поред, унео му се у лице и тихо, као у поверењу, или кад се прети, рекао:
-Господине, не можда мало, него ви и ја личимо апсолутно! То се догађа једном или никад у животу, а вама то није довољно фасцинантно!
Ћутао је, гледајући ме, а у тим очима опазих сажаљење.
- Господине, да ли бисте се ви кладили у то да смо нас двојица близанци? – упита он конобара који је , у пролазу, мењао пепељаре на столу.
Две или три секунде било је довољно младом , округлом, бундевастом лицу да пресуди:
- Никад! Па ви уопште ни не личите!
Нисам дисао, нисам вуше смео да га погледам, њега, то љегово, а моје лице. Зарио сам свој поглед у управо промењену пепељару, угланцану, сјајну. У њој, изобличена конвексношћу материјала, видех два лика, један другом насупрот, али различите, потпуно различите, онако како се од јаве разликује сан. И не препознах ниједан.

* * *

Већ дуго се бријем наслепо, вешто, без посекотина, а на шишање не одлазим у салоне. Долази ми млада комшиница, фризерка, брзо и тихо укроти моју косу и не нуди ми огледало. Само једном је то урадила, бацио сам га и разбило се у милион комада. И у милион различитих слика. Лажљива справа!


Тодора Шкоро

уторак, 24. новембар 2009.

SENI ME PRATE




Nepregledna
kolona seni
bez tela i oka
preči mi put u sutra.
Nisu bez duše,
to sam samo ja okrutna.
Razmičem ih bivše,
od njih bežim,
ali me prate sneni
dok među živima bauljam
u juče
zapitana ko su tu živi,
a ko seni.

Todora Škoro

понедељак, 23. новембар 2009.

PRIVID



Od šestog čula
traješ jače,
a nema te,
niti te je bilo.
Vrebam te bez plana,
trošim ovaj život
na nebitno
kao da jedini je
i razmećem se
žudnjom glumljenom
bez srama.

Todora Škoro

недеља, 22. новембар 2009.

SKADARSKA



Ječi kaldrma
od tvojih koraka,
govorila sam
i molila:
nemoj Skadarskom,
nemoj tuda
kad budeš odlazio.
Smejao si se
i da sam luda govorio,
i grlio me.
Kad je već pretilo svitanje
na vratima si zastao,
i videla sam obećanje
u tvojim očima.
I nije ječala
kaldrma.
Nisi Skadarskom,
ali si otišao.

Todora Škoro

BDEOČE MOJ




Bdeoče moj, i budioče,
kad tebe nema, gde sam?
Jesam li u snu, ne znam,
niko nada mnom ne bdije,
a budna nisam, znam,
niko me probudio nije.
Je li ovo java li je san,
da li je noć ili dan?
Bdeoče moj, i budioče,
otkada tebe nema
ni da li sam živa, ne znam.

Todora Škoro

ilustracija:Snoviđenje, Ivanka Weiss

субота, 21. новембар 2009.

PROZOR



PRIČA IZ ZBIRKE "varke duše"


ПРОЗОР

Увек сам био мимо света. Док су сви око мене, још од старта животне трке, тамо негде у раној младости, јурили за каријером или новцем, други за породицом, љубљвљу, децом, ја сам трагао за прозором свог живота!
Већ оматорио, поставши власник бројних прозора, умем и сад, налакћен зором на неки од њих, да чежњиво гледам у неке друге, увек лепше од мојих, али недовољно лепе да тврдим како сам свој прозор из маште нашао!
Да га нисам сањао неколико пута, упамтивши до детаља сваки његов превој, склон бих био да помислим да је опседнутост прозором само безазлена фантазија, игра ником потребна, осим мени, а ни мени ако би ми била мучење. А мука би свакако била потрага за једним одређеним прозором међу хиљадама њих у овом великом граду, да ми то није било уживање. Годинама, деценијама.
Ако занемарим неколико чворуга које сам добио налетајући на саобраћајне знакове док бих, фасциниран, гледао неки од прозора на старој, отменој згради у центру града, као и псовке оних на које сам налетао, моја потрага за прозором из маште причињавала ми је само задовољство. И искуство богатије него сва кафанска окупљања и седељке у животу.
Сваки прозор који је био вредан моје пажње, био је прича за себе. Временом, почео сам на њих да гледам као на пријатеље, познанике. Неке бих виђао врло ретко, друге сам једноставно морао да видим бар недељом, као што кума морам да видим на партији преферанса. Неки су били насмејани, срдачни, ведри, други тајанствени, можда охоли, трећи туробни, злокобни...
Увек мимо света, ја сам тако имао колекцију прозора!
Од оног првог упамћеног, на бакиној кући у селу, мајушног, са четири окна одвојена двема унакрст постављеним летвицама, црвоточним, и у коме су увек стајале две саксије са црвеним мушкатлама, прекривеног дводелном хекланом, уштирканом завесом из које је извиривао бакин насмејани лик, проверавајући да ли сам безбедан напољу на трешњи, па до овог који ме данас освојио само једним мигом, једним погледом, стао је цео мој живот, сви моји снови.


Највише сам волео да прозоре посматрам ноћу, осветљене, седећи на клупи у парку. Други су гледали телевизију, ишли у позориште, а ја сам имао своје прозоре. И неколико симултаних представа, све док неко унутра не би приметио да је давно пао мрак, па без упозорења навлачио тешке брокатне завесе, с треском спуштао ролетне или, нагињући се, с муком склапао металне жалузине.
Како бих тад бивао тужан!
А никако се нисам сматрао воајером. Једноставно, уживао сам у животима који се догађају, уоквирени рамом прозора, несвесни туђих погледа, па зато искрени, без позе, онако како то не би могли да изведу ни глумци у најуигранијој представи.
Знао сам да ме у младости та фасцинација држала јер сам нисам имао свој прозор, иза кога би се догађао само мој живот. Мемљиве подстанарске собичке и заједничке собе студентских домова не бројим. Не волим ни да их се сећам, а њихов ниједан прозор нисам запамтио.
Кад се најзад догодило и то да први пут у животу стекнем своје прозоре – неколико њих на маленој кућици на периферији – у општем метежу око реновирања, доградње, набавке и натезања с мајсторима, ја сам у целој тој гужви најважнију ствар у свом животу потпуно заборавио. Док сам се освестио, моја малена кућа, окречена, бела, смешила ми се са неколико истих, малених прозора који ме изненадише.
Неупадљиви, величином и стилом уклопљени, али су ме гледали некако празни, обични. Нису то били моји прозори, оно што сам хтео да буду моји прозори! Зато сам се, уместо куповине намештаја, свом енергијом бацио на уређење прозора. Баш сам се намучио!

Прво сам, по сећању, пресликао на својима бакин прозор мог детињства. Данима сам обилазио цвећаре док нисам нашао довољно велике и расцветане мушкатле, завесу ми је исхеклала и уштиркала комшиница, вешта, хитра, збуњена што сам на крају тражио да ми рукотворину преправи, расецајући је на пола. Учинила је то одмахујући, док се столар мучио да од већ формираних прозора, накнадним постављањем летвица у крст направи нешто из моје маште. Кад је било готово изишао сам у двориште, погледао и био разочаран: између две половине хеклане завесе није ме гледао бакин ведри лик, а и ја сам ту слику гледао са земље. Трешњу у дворишту нисам имао.
Заменио сам све: и завесе – ставио беле обичне, мушкатле поклонио комшиници, а уграђене летвице расковао, ионако нису биле црвоточне. Престао да се бавим својим прозорима иако ми је, кад бих се примицао кући, сметало што ме не дочекују радосно, насмејано, као да нису моји. Гутао бих кнедлу због равнодушности мојих прозора кад наиђем, а онда и даље кретао у потрагу за прозором мојих снова који ме је негде тамо чекао и који ће да ме усрећи, био сам уверен. И даље, гледао сам туђе прозоре, најчешће у томе уживао. Тек понекад, осетио бих завист коју нисам разумео.
Није било боље ни кад сам стекао своје друге прозоре у животу. Сви исти, у малој четвороспратници ,а кад сам их добро осмотрио само су ме моји растужили.

«Ја никада нећу наћи прозор који ће ме усрећити», био сам очајан. И даље гледао туђе, бивајући све више тужан. Чак ни зависти више није било. А године су пролазиле, прозори мењали облике, власнике, боју, али је нешто остајало исто: у њима је био живот. Смех или свађе, забаве или ћутње, цика деце или старачке седељке, али је у сваком било заједништво. Само не у мојима. Само су моји ћутали, празни, без иједног глумца, јер једини који би у њих стао сам био ја. Ја сам.
Знао сам то одувек, од младалачког доба, први пут отргнут од родног дома и прозора с мушкатлама кроз који је бака просула, уплакана, бокал воде за срећу – знао сам од тог трена, онако како човек уме то непогрешиво да предвиди – да ће сви моји потоњи прозори остати пусти. И празни, без живота...
Сам, са сазнањем да ће увек бити тако, нисам се више ни трудио да моји прозори оживе. Никад се нисам са комшиницом довикивао на недељну преподневну кафу преко прозора. Ни мушкатле више нисам стављао у њих. Ни чипкане завесе. Давно сам их затворио, спустио мрачне ролетне, као да спавају, или да су мртви, да ме не би болела њихова празнина кад наиђем.
Гледао сам од тада само туђе прозоре. Ништа ми друго није преостало. Осим туђих живота у прозорима и мале, мајушне наде да ће ме срести и усрећити прозор из мог сна.
Данас ме такав, ненадано, срео. У главној, широкој улици, са старе зграде украшене орнаментима и извајаним киповима на фасади, гледао је у мене мој прозор.
Препознали смо се одмах. Он мене по тузи у очима, ја њега по сваком луку и превоју. Велик, онолико колики је био и зид који гледа на улицу, пружао се, моћно, од пода до плафона, од једног до другог бочног зида. Издељен на квадратна окна танким летвицама, са тешким драперијама склоњеним устрану, пружао је, као на позоришну сцену, величанствен поглед на целу собу. Барокни намештај, обложен бордо плишом, осветљавао је огромни кристални лустер. Клавир у углу блистао је црн, поклопљен. У другом столица на љуљање, мирна, празна. Ту оковану слику отменог давног света оживљавао је само стари сат на камину, чије се клатно кретало лево-десно, куцајући као и моје срце, збуњено сценом, чеканом и жељеном годинама, чији смисао нисам разумео.
Знао сам да је то прозор мојих снова, а нисам знао зашто! Нисам то одмах видео. Видео сам само окован призор у, додуше величанственом раму, призор отмености и сјаја. Али мртав.

Тад сам, тик крај прозора, уочио штафелај. И на њему скоро завршену слику. Али не било какву слику! У мене је гледала слика мог прозора из детињства, са две саксије црвених мушкатли, застртог дводелном чипканом завесом, са летвицама унакрст које су твориле четири окна тог малог, мајушног прозора мог детињства. Све је било исто! Скоро све, само је бакин насмејани лик, са наочарима насред носа, недостајао да извири између завеса!
Некоме тамо, иза тог мог прозора из маште је прозор мог детињства био драг, био познат, био инспирација, фантазија, машта...
Као на знак да представа почиње, иза тешких брокатних завеса појавио се човек. Ситан, повијен, огрнут од боја умазаним огртачем, пришао је штафелају, спустио палету крај њега, померио слику у бољи угао, измакао се, осматрајући је дуго, дуго... Напољу, са плочника, гледао сам без даха. У слику, тужну без бакиног лика, у клавир, поклопљен, тих, у њега ситног, повијеног. Самог. Знао сам да је сам. Да је увек, као и ја, био сам.
А слика је иначе била лепа. Дошао је до ње, брзо дограбио палету, не гледајући мешао четкицом боје, а онда је наглим потезима уништио слику мог детињства. Махао, шарао по њој, немилосрдан, киван, тужан.
Уморен, сео је у наслоњачу, обухватио лице шакама. Ваљда плакао.
Кренуо сам. Према првој цвећари са црвеним мушкатлама. Са фасада су ме поздрављали ведри прозори. Нисам их препознавао. Имао сам најзад своj.

Тодора Шкоро

DUŠA IZ KAMENA



U kamen se
jedna duša
od zla skrila.
Pronađi je,
kamen razbij,
ali pazi
da je ne povrediš.
Nije ona od kamena,
ona se tek
od bola mnogog
okamenila.

Todora Škoro

петак, 20. новембар 2009.

PRIJATELJI



Kao ranu svoju
liznuo mi ruku
da je isceli,
neprebolnu.
U oko toplo me upio,
lavirintom smisla
vodio,
dahtao da života
vazda ima.
Cvileo ljubav.
Dok bol je razum
razdirao
razumeo sam:
i kad mene ne bude
biće drugih gazda,
a mesto njega
drugih pasa.
Čudno je bol uminuo
ostao tek škrgut zuba.


Todora Škoro

четвртак, 19. новембар 2009.

MLADA TKALJA



SAMO ZA PESU!

Mlada tkalja

Upletena
pletenica
kao tkanica
utkana
potkama
i osnovama,
šarenim
šarenicama
i resama,
u besanim
noćima
na razbojima,
oslikana
mojim
i tvojim
bojama,
snovima
i tajnama
o nama.

Todora Škoro

SAMOTNJAK




Kao pustinjom
hodam svetom,
bez tebe praznim.
Svi ljudi su mi jadni,
beznačajni.
Odbacujem ih zgrožen,
i oni se mene groze.
Među putevima raznim,
znam,
moj jedini put je
beg u sebe.

Todora Škoro

TIHI ZAVET



Zborio je tiho,
a nadaleko se čuo
Njegov glas.
Sebe svagda poricao,
a u sveca izrastao.
Ljubav i blagost
izlivao na sve nas.
Čist se vaznosi pred Onog
što svima će da sudi,
a nama, kao zavet,
odjekuju Njegove molećive reči:
budimo ljudi, a ne neljudi.

Todora Škoro

уторак, 17. новембар 2009.

U NOĆI DUGOJ




Razmičem zidove
sobe grobne
da me ne stesne
i zgnječe,
U ćošku sedim oprezan
da mesec pojedeni me
ne proguta.
Drhtim i ćutim
molitvu zaboravljenu,
krevet me kao odar gleda,
a ja sebe bivšeg
vidim na njemu.
Tek srce drhtavo
sećanjem luta
i nalazi me u nekim
poljima davnim,
u kojima voleh jako
i radovah se svemu.

Todora Škoro

BLAGODAT




I očajan
i nasmejan
znam:
nebo me gleda,
čeka
i ne dả
da u klopku
upadnem
sujetnih sanja.
Kao čovek malen,
Boga u sebi budim
i rastem
do beskraja.

Todora Škoro

понедељак, 16. новембар 2009.

SUĐAJA



Suđaja moja
u san mi došla,
na grudi mi kao cvet
poslednji stih obećani
spustila..
Poznah je
dok među pesmama mojim
je lebdela,
nasmejana, pa tužna.
Nešto je još izustila,
o sudbi i životu
što se nastavlja,
pa drugom čedu žurno,
blagorodna,
darove odnela.

Todora Škoro

PRIČAO MI PRAG MOG DETINJSTVA



IZ ZBIRKE "VARKE DUŠE"



Тужно је кад се родиш у солитеру. Никад у животу не можеш да изговориш, с поносом, реченицу: «моја родна кућа». А то се увек с поносом изговара. Без свести о једној лажи, да у тој кући ниси рођен, него си само, као мрва од три-четири кила, донет прво у њу, из породилишта. Свеједно, то ипак буде родна кућа, срећницима које нису однели на 13. спрат неког солитера, него баш у кућу.
Моја родна кућа, међутим, заиста је то и била. Родио сам се у њој, у једној од две собе, те године кад су никољдански мразеви били страшни, а снежни сметови до испод крова. Постојала су и тад породилишта, једно чак недалеко. Али, огромни сметови , као и храброст моје мајке, другоротке, одлучише да се то обави ту, у кући.
Вештим рукама баба-Анке, уз искуство моје мајке и моју журбу да, не правећи проблеме, што пре дођем на свет, врло брзо се из те, бочне, за ту прилику посебно загрејане собе, зачуо мој први плач. Дочекан и увијен у најлепши стољњак у кући (« да буде добар домаћин, и гостољубив», рече бабица-Анка!), док је бацала кецељу, припремљену за случај да сам девојчица, ја стекох истински свој родни дом, и он мене.
И та соба, некако од тада, па дуго, дуго, остаде «моја». Какву надмоћ сам осећао над старијим братом, што је тако! Сав важан увек сам могао да му кажем: «То је моја соба, моја родна соба, ја сам се ту родио!» Он није, родио се, попут осталих, у породилишту. А тек кад сам схватио да су сва деца из улице рођена такође у породилишту, а својим кућама донета неколико дана потом, мом поносу због сопствене изузетности није било краја! Ликовао сам због тога. А онда, први пут, кад ми је, у парку, једно дете на моје питање где му је родна кућа, показало ружни, степенасти солитер, моја охолост, и понос, и надмоћ се истопила. Било ми је жао тог детета! Било ми је тад жао њега, и све деце, до данас, која на питање: које је твој родни дом, морају да покажу на неку зграду, ружну или лепу, али свачију, а не само њихову.
Не знам да ли ме је мајка први пут подојила и пресвукла на том мом кућном прагу, али од целе куће, моје родне куће, волео сам највише баш тај праг. Невелик, једва да би се двоје на њему могли мимоићи, са само три степеника, од црвене цигле, постављене «на кант», али вештом руком моје баке рибан, увек рибан недељом пре подне, црвенео се издалека, радовао ме, усхићивао. Колико сам пута заглављивао своје малене прстиће између две његове цигле! Умео је да буде и хладан, мени занесеном, неопрезном који бих на њему предуго седео ( а увек сам предуго седео ту!), па ме кажњавао високом температуром, прехладом. Нисам се ни тад љутио на њега. Опет и опет сам му се враћао. Чучао, клечао на њему, касније, школарац, ту учио. Крцкао орахе, љутећи баку која сатима после није могла да истреби ситне оштре љуске из њега...
Мален, на њега је ипак могао да стане дедин троножац на који би деда смештао свој велики стомак, мене привлачио и подизао једном руком на своја колена и цупкао ме, причајући ми приче које сам тако волео...
- Гледај их, никад од њих радника, домаћина. Обојица би по ваздан само да седе на том прагу...- гунђала би бака гледајући нас, ипак, с нежношћу.
Од вољеног прага најпре се одвојио мој добри деда. Маленог, уплашеног, хтели су да ме склоне, да не гледам како деду, чудно бледог и тетуравог, изводе и скоро преносе преко тог прага, тамо, према капији испред које су чекала болничка кола. Усправивши се наједном, деда је грубо одгурнуо своја два пратиоца, погледао ме, намигнуо и чврстим, војничким кораком прекорачио праг, наш праг. Осећао сам , последњи пут.
Неколико година потом нисам више могао да видим ни ситну прилику моје баке како на дедином троношцу, ту на нашем прагу, хекла разне мајсторије, кад бих , из великог града где сам већ био отишао на школовање, понекад долазио. Остао је само преврнут троножац на прагу који ускоро неће бити изглачан, црвен. Ионако се цела породица, осим баке, већ била преселила у нову, лепу, велику кућу, конфорну, саграђену тик поред старе. Моје родне куће.
Смејали су ми се родитељи, и мој старији брат, не разумевајући, што сам, кад-год дођем из великог града на дан-два, волео да седим само на том прагу. Сва друга места, удобнија, боља, одбијао сам. Седео сам само на свом прагу, испијали бисмо кафу, сећали се добре баке и деде-хедонисте, најчешће спремног за добру капљицу и залогај. И седење на прагу, кад год може. А увек је могао. Други су радили, он седео.
- Добро је, ниси се уметнуо на деду – рече ми брат. – Додуше, волели сте обојица да седите по ваздан овде, онако ленствујући, али ти баш ниси толики нерадник, попут деде...
Устајао бих тад и кретао према вратима моје родне куће, да уђем у њу, пусту после бакине смрти и мог одласка. И мама, и тата, и брат повлачили су се тад, одмахујући главама. Знали су да то волим да чиним у самоћи. Да проборавим неколико тренутака у том простору у коме сам први пут удахнуо ваздух, први пут заплакао, први сан сањао...Остављали су ме на миру, а ја се опијао ваздухом који је у тим двема собама, из године у годину, бивао све мемљивији, зидови све оронулији, а крш у њима сваки пут све већи. Моја малена родна кућа претварала се у шупу, у оставу, крцату свим оним непотребним стварима које моји родитељи не би знали где би.
Али ми то није сметало. Улазио бих, седао у ћошак где су рекли да је стајала моја колевка, или у други, где памтим да сам највише волео да седим и сричем прва слова и сећања би кретала... Каква сећања¬?! Филмови! И више од тога. Као да су оживљавали и бака, и дека, као да сам се ја смањивао до пет, до четири године свог узраста, а две кршом крцате собе би се, неком магијом, рашчистиле, уредиле, уместо паучине на мајушним прозорима би обет бљеснуле бакине хеклане завесе... И мирис дединих прстију на дуван, и бакин поглед, намештен да буде прекоран, а немоћан за то, па онда благ... Све је то искрсавало тад, кад бих улазио сам, у царство свог детињства...
- Јеси ли нешто нашао тамо, у својој кући? – умео је да ме задиркује брат, попут детета.
- Читаво богатство, не можеш ни да слутиш – одговарао сам, насмејан. Смејао се и он. И био збуњен како бих успевао њега, већ маторог, да натерам на бесмислицу каква је рибање и глачање тог малог црвеног прага, до изнемоглости.
- Ружан је овако, обрастао маховином – говорио сам и рибали бисмо дуго цигле, извлачећи из њих ону црвену боју, давну. Успевши у томе, седали би задихани. Ја, наравно, на троножац коме се, додуше, разглавила једна нога, али је бар преживео.
- За следећи пут, поправи ово - скоро сам наредио брату, клатећи се.
- Ти си стварно луд – рече ми.
Следећи пут, а то је било тек после две године, колико сам провео у иностранству, вођен бољом зарадом која би, и мени, и мојим
родитељима, олакшала живот, није ме, испред родног дома сачекао поправљени троножац.
Сачекао ме брат, насмејан, поносан, нестрпљив да ми нешто покаже. За руку, као дете, ухватио ме и вукао кроз двориште.
- Да видиш шта смо урадили, шта смо лепо, за тебе урадили од пара које си слао. Само за тебе. Да ти буде добро, добро...- понављао је, као убеђујући мене, више себе, а кад ме погледао, учини ми се да у том погледу видим страх. У погледу који је, с мојих очију скретао негде поред, желећи да и ја погледам тамо.
Бљеснула је у мојим очима малена, али лепа, нова, потпуно нова бела кућа, са црвеним црепом, модерним, не од ћерамиде; омалтерисана и офарбана неким савременим материјалима, као са реклама; са пластичним, оштрих, равних ивица прозорима који су сијали. Издигнута тек неколико степеника од тла, спремна да домаћина – мене - и госте, дочека широким бетонским, мермерним плочама поплочаним прагом, великим, ограђеним сјајном црном оградом од кованог гвожђа...
Трошне куће и црвеног прага од цигала - прага мог детињства -нигде више није било! Болно зајечах у себи за својим домом, својим родним домом, вапијући да га, бар у машти, никад не изгубим. Киван, жалостан, љут, брату рекох само:
- Хвала, бато. Ни не слутиш шта си учинио.
Одахнуо је, сиромах, не схвативши.
У ту кућу још нисам крочио. Нити ћу.

Todora Škoro
"Varke duše"

недеља, 15. новембар 2009.

LJUBAVI ZGASLOJ



Neosetno
žar se u pepeo
pretvorio

Neopreznom
tvoj vedri osmeh
mi pobegao

Neshvaćenoj
tek sam ti stranac
postao

Zbunjeni
u očima videsmo
nepoznato

Todora Škoro

ŠARA DETINJSTVA




Tužan i sam
ja još lutam svetom
i šaru detinjstva tražim
izgubljenu.

Zalud je, znam.
Pobegla mi unepovrat
u danu kad sam
odrastao neoprezan

Todora Škoro.

субота, 14. новембар 2009.

POSLEDNJI POGLED



Na sećanje,
kao na polja
novembarska,
magla legla.
Zalud se oko muči
da pozna prijatelja
i nađe put.
Prazno, bez sjaja,
vidi tek stazu
bez povratka
u polja druga
svetla neka.
Sklapa se, mirno,
i suzu pušta
poslednju.

Todora Škoro

петак, 13. новембар 2009.

BORBA SA AVETIMA




U kolo svoje
aveti me uhvatile.
U transu igraju
gazeći moje sve,
živote,
nade,
utehe.
Iz tame izronile,
golog i jadnog
me zarobile.
Upregle aždaju
u crnu kočiju
da me ponese
negde u zlo.
I vitla kolo avetno,
bolom i krikom
radosno,
svu noć.
Iako slab i nem
glas pustih nejaki
i on ljubavlju
prozbori,
otera mračne aveti
i kolo njihovo
raspoluti.

Todora Škoro

OGRLICA



PRIČA IZ ZBIRKE "VARKE DUŠE"



ОГРЛИЦА


Увек је сањао једну исту огрлицу. Бисерну, белу, ни по чему изузетну, како иначе не могу да буду изузетне бисерне огрлице.Све оне личе једна на другу.
Сањао је и ноћас. И опет исто: нагло буђење, у зноју, усплахирености и лупању срца. И ове ноћи бисерна огрлица расула се у милион светлећих куглица, полетевших према небу, а он је опет видео само огољени врат, бео, истегнут, и тек врх браде, дрхтав.
Није Јон знао шта га је у том сну узнемиравало: његова увек иста садржина, расути бисери или немогућност да и један једини пут види коме су припадали. Никада му тај режисер његовог упорног сна није дозвољавао да види даље од огољеног врата и шпица браде, увек дрхтавог, као кад се плаче. Ове ноћи, међутим, на младом врату угледао је и танак траг крви. Целом ширином, где је стајала ниска бисера, пошто су се расули и нестали, појавио се једва видљив крвав траг, као да је неко затегао нит на који су били нанизани бисери прејако, да се она зарила у младу кожу и пробила је...

...»Како је тужан Банат», помислио је Јон, скрећући колима на прилаз кући својих родитеља, обрастао травом толико да се видело како она не прима госте пречесто. На крају села, бела, од набоја, са улегнутим кровом, ајнфортом са маленим огледалцем на дрвеној капији огуљене фарбе, та тужна кућа поодавно није имала ни домаћине. Јонов отац, оболевши пре пет година, скончао је брзо, мргодно, не жалећи се, али и не трудећи да се болести супротстави. Мајка, тиха, нежна, онако како га је и у животу у стопу пратила, отишла је за њим брже него што је то Јон могао да поднесе. Не због бола и ожалошћености, није знао колико га је заболела смрт оба родитеља. Него због тајне коју је слутио, годинама, а сад дефинитивно нема ко да му је реши...
Враћао се зато стално том кућерку у банатској равници. Превртао по сликама, старим ковчезима, тражећи, тражећи... Ни сам није знао шта. Наилазио на амове, узенгије, прапорце, најчешће. Сетио се како је његов отац целог века волео коње. «Више од деце», умела је да промрмља мајка, тихо да је не чује. Коњи су били његов понос, цео његов живот. Тек кад би их истимарио, упрегао сва
четири у бљештаву, излакирану кочију, пуцнуо бичем кроз ваздух и појурио их пуним касом низ банатске шорове, престајао би да то буде мргодни, опасни Трајан како су га сви у селу доживљавали. Усправан, пркосно дигнуте главе, насмејан широко, чак и Јону је тад бивао леп. Орловског носа, великих, густих бркова и бујне косе која је извиривала испод забаченог шешира, јурио је сокацима, све док не би ватрена коњска четворка завршила у дебелој пени. Сатима је умео да витла селом , а ту његову недељну представу нико није разумео. Ни Јон. Сад, кад се присети, највише се као мали оца бојао управо тад, насмејаног, раскалашног, у пуној снази четворопрега који је јурио селом...
Мајке се, напротив, најрадије сећа управо из тих момената, док оца који јури селом, није било у кући. Како би он са своја четири дората заминуо кроз ајнфорт, тако би са мајчиног лица нестао онај грч, страх, снисходљивост толико наглашени, да се Јон сећа како су му увек били чудни, никад у њих, својом детињом душом није поверовао. Слутио је да испод свега тога има неког пркоса, а да су бојазан и потчињеност само маска, неопходна њој, оцу више.
И опет му је у сећању искрснуо мајчин лик благ, осмехнут, миран, док би затварала капију за помахниталим коњима. Окретала би се Јону, узимала га у наручје, мазила дуго по плавој, слабашној коси и говорила : «Јадно дете, јадно моје дете!» Успевала би, не зна зашто, увек да га расплаче том реченицом, да га растужи толико да ју је грлио, свијајући јој се на груди, док су његове крупне сузе падале на њену црвену мараму коју је увек носила око врата. Увек, и лети, кад нико није.С таквом, црвеном марамом, сетио се Јон, машном увезаном, отпратиле су је и комшинице које су је већ биле обукле за њен последњи пут, кад је, онако хитро, пожурила за преминулим оцем.
«Увек ју је носила око врата», говориле су « нека са њом и оде». Сложио се Јон, било му је свеједно, али се тад, на сахрани, гледајући како, ношена поветарцем, из мајчиног ковчега лепрша црвена марама, први пут запитао зашто је то чинила. Остале банатске жене носиле су мараму на глави, забрађене све на исти начин...

... На гробљу, где није био већ више од пола године, сачекао га је угланцан споменик, около свеже покошена трава, а на плочи цвет, један, на мајчиној страни гроба. И опет се изненадио. Никога од сељана није молио да брине о њиховом гробу, а опет, сваки пут, иако не пречесто, кад дође затицао је уредан гроб, угланцани мермер, цвет са мајчине стране и насмејан очев лик са слике на споменику. Мајчину још није био ставио.
Упалио је свеће, запалио цигарету, гледајући у очи насмејаног оца, лепог, црног, маркантног. Какав он није био. Помислио на трен како би било боље да је наследио ту очеву лепоту, али није. Благе, велике плаве очи Јонове, никад нису могле да делују мушки освајачки, попут очевог погледа. Питоме, као мајчине, само су њене биле зелене.
Бацивши опушак, спремао се да пође, кад на пет-шест гробова одатле угледа прилику која се брзо заклони иза једне плоче. Погледа пажљивије и виде да се заиста један човек крије иза споменика. Пође према њему. Тек кад је схватио да је откривен, мушкарац се одвоји од мермера, окренут Јону, очекивао га је гегајући се с ноге на ногу, стиснуте једне песнице крај тела. Другу руку беше ставио иза леђа. Јон га препозна, једва. Био је то комшија, три куће од њихове, коме никада у авлију није ушао као дете. Било је забрањено. Само Јону. Остала деца су могла. Јонов мргодни отац тако је само једном, непоколебљиво, док је Јон био још сасвим мален, наредио. И Јон је то поштовао целог детињства, све донде док га нису отац и мати, одмах у вишим разредима основне школе, послали у град. Само дотле трајало је Јоново детињство у родном дому. Пре од остале деце из села, јер све њих су слали у град тек после основне школе, ако би хтели да уче, Јон је напустио своје блатњаво село у тужном Банату. И оца, мргодног у кући, или раскалашног у сулудој вожњи шоровима. И мајку, уплакану, а некако мирну док је пратила Јона у свет, кроз ајнфорт, бришући сузе својом црвеном марамом око врата...
Јон приђе гегајућем комшији и, са запрепашћењем, схвати да му се ово сад, обраћа први пут:
- Комшија, хвала вам, ако сте ви тај који брине о гробу мојих, док ме нема да дођем – рече, пружајући руку.
- Ништа, ништа, није то неки посао. Ја дођем, мојој Мари, па, к׳о велим, да уредим и ту, код њих. Ваља се... – набрајао је, не подижући поглед.
Јон га понуди цигаром. Узе. Али, кад је требало да обема шакама заклони цигарету како би је упалио, Јон у његовој другој руци спази смотуљак. Збуњен, одбијајући густ дим који га замало не загрцну, пружи му комшија то из руке.
- Ово је за вас. Никако да вам дам, а за вас је...- промуца. – Слика, Дорикина, за камен, за споменик, њу да метнете, тако је хтела.
И још нешто, исто за вас...Извините ме, сад, журим, њива ме чека... Збогом.
Окрете се и хитро, спотичући се о камене плоче, поче да се удаљава.
- Станите! – загрме Јон гласом који га подсети на онај из детињства, очев, страшан.
Комшија стаде. Окрете се. Обешене руке су дрхтале, а песнице се стискале јако, јако...Полако, бескрајно полако подиже поглед.
У Јона су гледале плаве, питоме, округле очи.
Јон зајеча.
Док је тргао пожутели папир смотуљка у рукама, човека нестаде. Цепао је омот журно, бесно, ишчекујући, али не стрепећи. Знао је. Из омота, указа му се слика лепе младе жене зелених очију, дугог белог, пребелог врата, на коме беше бела бисерна огрлица...
Испод слике, свијена попут змије отровнице, стајала је та иста огрлица. Знао је Јон, није морао, али учини то: потрга наглим потезом ниску, бисери се расуше, звечећи и одскакујући по црном мермеру, а њему у руци остаде само нит, некада бела, а давно, једном, умрљана крвљу једног младог врата, око кога је била стегнута јако, јако...


Todora Škoro
(zbirka "Varke duše")

среда, 11. новембар 2009.

KAO SAN



PRIČA IZ ZBIRKE "VARKE DUŠE"



КАО САН


Искорачио сам лагано. Белило неба изненадило ме, више него заслепило. Збуњен, хтедох да упитам Марију што је небо испрано, без облака, али нисам имао снаге ни за то. Клецаве ноге једва су ме држале, више је то чинила моја добра Марија, раменима подметнутим испод мојих невеликих педесетак кила кошчатог тела, али чија тежина је превазилазила ту мерљиву, реалну; тежина којом се мери само измучено људско тело дуготрајном болешћу, некретањем. Стотинама пута од педесет реалних кила било је теже људско руинирано тело, тежећи ка земљи, неумитно, у којој ће завршити. У којој ћемо сви ми, знао сам, завршити. Моје тело, међутим, тежило је брже, незаустављивије, извесније, ка тој црној испуцалој земљи на коју сам се, са кућног прага, спремао да крочим, ношен на Маријиним добрим раменима.
«Моја последња шетња», помислио сам.
Осећао сам да умирем.
Утрнула до неосетљивости, моја десна нога, покушала је да изведе подвиг: да последњим атомом снаге прескочи ту препреку, високу тек центиметар-два, колико је био висок праг, односно даска од које је био начињен.Већ на првом центиметру је задрхтала, немоћна, али га је савладала. Код другог, одустала је, обамрла, клонула назад на под ходника, учинивши једно «туп» које се једва чуло.
- Помоћи ћу ти, држи се чврсто за мене – рече моја Марија, и поче да се, као атлета низ конопац, спушта низ моје мршаво тело, остављајући ми једну руку, и раме, и некако цео један део свог тела горе, како бих могао да се рукама и трупом ослоним,. Тако растегнута, чучнула је, у опасности да и сама изгуби равнотежу и паднемо обоје, и другом руком дохватила моју немоћну ногу, подигла је увис, пребацила је преко прага, а онда се поново узверала уз мене, усправила се, држећи ме чврсто, погледала ме у очи и непоколебљиво изговорила:
- Сад ћеш моћи!
Гледао сам је сажаљиво.
- Зашто лажеш, Марија? Одакле ти само снага да још покушаваш да лажеш? Мене више не можеш, али зашто још увек себе лажеш?... Зашто?...- питао сам.
- Зато што те не дам. Не још...Не сад. Не никад! – задрхтала су та рамена - моји ослонци, силовито, неутешно. Марија и ја, као Грч и Немоћ, тресли смо се као на хиљаду вати, загрљени, стопљени, спремни да сагоримо и нестанемо обоје . У бескрај, у ништа. Али, знао сам да ћу нестати само ја. Преживеће она.Једва, али преживеће. И биће јој страшно, и болно, и неразумевајуће, и молиће се да је нема, и неће схватати да мене нема, годинама. Али ће је бити и после мене.
Жалио сам је. Замишљао те године, у којима ће, попут црва расеченог напола да се мучи, и моли, и тражи унеповрат изгубљени смисао, јер мене неће бити. Знао сам да ме толико воли. Знао сам да би сад, да може, не размишљајући потписала са неким одговорним, споразум да оде она, а не ја. Без двоумљења. Није могла да поднесе бол. Никад га уз мене није имала. Као ни ја уз њу, уосталом, све ове године, свих ових двадесет и седам година. Дивних.
Али, дошло je време болa.
-Мило око моје, – шапутао сам тресући се и сам.- Знаш оно: само мојих очију, мојих руку, мог ружног стомака и промуклог гласа неће бити, али ћу ја сав, ја стваран, ја твој, бити увек ту крај тебе, док те има... И после...Знаш то. Смрт је ништа. То је трен. Само промена енергије, паметнице моја, сети се...
Стезала ме је јако својим снажним, још младим рукама, до бола, да сам могао да га осетим, али нисам. Осећао сам неки други...
Утишани, после минут-два, или после вечности, раздвојисмо се лагано. Знао сам да није одустала. Да ће инсистирати да довршимо наш поход до баште, ту на пар метара, где ћемо се сместити у наслоњаче испод старог јоргована. Молио сам се Богу за снагу да у томе успемо.
И моја десна нога крете сама. Малочас утрнула и немоћна, сад нагло, скоро као здрава, направи корак. Лева, збуњена, учини исто. За само пар тренутака, превалисмо тај дуги пут од неколко корачаја. Не говорећи, не гледајући се.

Сместила ме у наслоњачу, развукла хитро преко мојих болних кошчатих колена карирано ћебе које је ту чекало спремно, узмувала се, хтела назад у кућу, не знам шта је хтела, само не да ме погледа.
- Убери ми један јоргован, Марија. Да нађемо оне са пет-шест латица што смо као деца тражили. Доноси срећу...И онда седи овде преко пута. Да те гледам лепу. И насмејану. И да ме ухватиш за руку и да сањамо заједно. Али да стварно сањамо. Да спавамо и сањамо заједно. Један сан. Један исти сан. Па, ми никад нисмо сањали један исти сан. То сад морамо! Учини ми то. Успећемо, је л да?
Гледао сам је како се грчевито вере уз грубо стабло старог јоргована, телом жене, срцем девојчице, али отимао се стари јоргован, превисоког стабла, грубог, које је после Маријиних неуспешних покушаја да се узвере, док је клизила назад на земљу, остављало крвав траг на њеним коленима. Није одустајала. Опет и опет, из залета, или уз концентрацију, скачући или пузећи уз стабло, знала је да мора да стигне до прве гране са расцветаним јоргованом.
Задихане, упорне, опет ми је било жао Марије. Прогутах сузу која је кроз грло путовала незаустављиво према оку. Нисам смео да заплачем. Не опет. Обећао сам јој цвет са пет-шест латица, за срећу. И наш заједнички лепи сан који ћемо, држећи се за руке, одсањати.
Светлољубичаст гроздаст цваст паде на разапето преко мене карирано ћебе. Превртао сам га дуго, због чега су са њега отпадале слабашне латице. Оне презреле, најслабије, отпадале су прве, на најмањи покрет.
«Логично и поштено», помислих. «Да прво отпадне оно што је најслабије».
Забринут, гледах Марију, питајући се колико је јака. Или слаба.Никад не можемо да знамо одговор на то. Ни логика, ни оно што изглед говори, не морају да буду мерило. Ипак, више од свега, желео сам да моја Марија буде јака. Не знам колико сам у то веровао. Не знам.
Нисам јој дозволио да говори. Ни о мојој болести, ни о нашој љубaви, ни о годинама среће. А знао сам да је хтела то. Не би имало смисла. Не би користило ни мени ни њој. Гледајући је дуго, спокојан што њена мека, топла шака још увек може да стане у моју, болешћу истопљену руку, рекох:

- Сањајмо, Марија. Сањајмо наш лепи заједнички сан, леп бар колико је био и наш живот, ако је то могуће. А кад се пробудимо, биће све друкчије, биће боље, видећеш.
Стегла ме благо за руку, климнула главом попут детета , завалила се у наслоњачу и заклонила своје дивне зелене очи, и сав страх и љубав у њима, дугим трепавицама.Убрзо је заспала...
А ја узлетох плаве, дуге, таласасте косе, попут Исусове, коју памтим из свих сликовница православних из детињства, високо, високо. У небо које је било плаво; пролетех тик крај сунца, жутог, пламеног, сјајног и не опече ме, него ми се насмеја и загрли ме једном руком. Слетох на ливаде, газећи, уместо по трави, тепихом направљеним од потрганих грана јоргована. И то ме, и у сну, растужи. Потргани јорговани. Хтедох поново да се винем пут неба, али оно више није било плаво. Ни моја коса није више била Исусова, него змијски клобук који ми је шетао главом, улазећи ми у нос, у уши, у очи... Две змије, из те моје змијске власуље, уђоше, у исти мах , у оба моја ока, пијући их, а кад их попише до дна, завлада тама. Уплаших се ње...
...Пробудих се и не би више таме. Моје очи испуни мио Маријин лик преда мном, миран, у наслољачи.
»Увек се неко, од двоје, први пробуди. Никад заједно», помислих и то ме штрецну. Пожелех да брзо, брзо, угасим стрепњу, испљунем је, исмејем, убијем, смрвим, да учиним да је нема...
Хладна рука, још увек нежне коже, у мојој кошчатој шаци која ју је држала, није ми то дала. Ни мир на Маријином лицу. Ни трепавице, које би увек, док спава, попут лептира, трепериле, гледао сам то милион пута. Сада нису...
Мртва! Мртва! Мртва!
Само крик свој чух, пре него што утонух у таму избледелог неба.
У том прекратком трену, не осетих чак ни бол. Док сам падао у бескрај, у ништа, знам да бејах тиме збуњен. Што нема бола, него само крик.
Бол ме дочекао касније. И сад је ту, мој господар. Већ годинама, већ дуги низ година после одласка моје Марије.
Умине тек кад помислим да сам је поштедео. Да толики бол није припао њој.
Не би то издржала. моја Марија.


Todora Škoro

ilustracija: slika Stojana Aničića

уторак, 10. новембар 2009.

NISKA VREMENA



Rasula se
moja sutra
kao niske
potrgane.
Sama hodam,
čuvam nisku
mojih juče
u grudima,
ravnodušna,
gluva, nema
za buduće
neke dane.

Todora Škoro

понедељак, 9. новембар 2009.

BUDI MLAD


Jedno te molim:
kad mi se ponovo vratiš
budi mlad.
Skini sa sebe godine
kao svlak.
Te godine zrele i pozne,
te godine svima grozne,
samo ne meni zanesenoj.
Svaku od njih sam volela
upletenu u tvojoj bradi sedoj.
Prkosila svojim mladim
svim tvojim zrelim
godinama.
I za sve što bilo je sa nama
njima sam zahvalna -
tvojim poznim,
a mojim mladim
godinama.
Ali te jedno molim:
kad mi se vratiš,
mlad budi.
Jer ne bih mogla,
ne opet podneti,
da izgubim bitku
sa sudbinom
i ostanem sama.

Todora Škoro

недеља, 8. новембар 2009.

ONIMA KOJI SUDE



Jed bljuju,
poriču,
psuju,
sude mi
na sav glas.

Ćutim.

Pognut,
a stamen.

Ja tek znam
da volim,
praštam
i molim se
za njihov

spas.


Todora Škoro

ZNANCI



Tajna je
u boji glasa
što na boju
oka moga liči
Pa vide
da znanci smo
odvajkada
I oprosti
ništavnim
ljudskim
gresima
Božanskom
se obrati
u meni
pa me zagrli
osmesima

Todora Škoro

субота, 7. новембар 2009.

NADICA JANIĆ "ČEKAĆU TE"



U poljima plavim
gde vreme i večnost
krst tvore
gde sve je Jedno,
u sjaju boja
bele, žute i plave
- čekaću te

U poljima plavim
gde svi ime Ljubav nose,
gde suza nema,
gde su ruke
bestelesno tople,
gde reči ne postoje
- čekaću te

U poljima plavim
gde se duše
bezvremeno
u Blaženstvo spoje,
obasjana svetlošću
u haljini satkanoj od svile
- čekaću te

Nadica Janić (anima-art)

Bez glasa i stiha sam ostala danas. Tužna, a znam da njih, tamo daleko, boli naša tuga.Danas samo suzom zborim, a ne pesmom. To rade moji prijatelji umesto mene. Hvala beskrajno, Nadice, za ovu pesmu. A ja ću probati da joj poverujem i ne budem tužna... I neka je svima našima laka zemlja i neka im mir bude u poljima plavim...
Todora Škoro

ZORICA SENTIĆ "DRAGA"



Probudila sam se tužna. Jesenje, velike Zadušnice, a ja sam na tom grobu, mom grobu, samo u mislima. Zato je On tu. Njemu sada odande gde je ništa nije nemoguće, pa i da, umesto ja njega, danas on mene pohodi... Obično mislim kako sam pobedila tugu, da je sreća zbog svega onoga što sam imala veća i vrednija od nje,tuge, kad zaskoči me i stegne jako: drhtajem, bezdahom, besmislom. Tugom.
Tek tu, jednu jedinu rečenicu sam joj napisala, kad me je pitala kako sam.
"Umreću od tuge danas". Samo to. A tek nekoliko dana se znamo.Zorica Sentić Zo i ja. Dobila sam, kao odgovor, pesmu od nje. Dajem vam je, svima koji ovuda naiđete, ali samo jedno molim: OTĆUTITE JE. Ne sudite, ni pesmi, ni pesnikinji, ni meni.
Budimo tihi da se takvi s dušama otišlim spojimo... Hvala.


DRAGA

Od sve se umire
A umrećemo svi jednoga dana
Samo nemoj od tuge
Molim te
Jer neće tebe on prepoznati
A i tuga nije vredna tebe
I tamo ako odeš tužna
Ko će tebe draga tako tužnu voleti
Ne nemoj tamo od tuge
Jer ćemo tamo svi...al molim te s osmehom
A veruj imaš osmeh lep
On ga je verovatno voleo
Ostavi osmeh na lice
Jer on vidi sve
I od tamo gde je
Smeši se životu
Jer ćeš tamo otići zauvek
Ovde si samo u prolazu
A pošto vreme ne postoji
Ne brini
Kratko traje život
Posle je tamo LJUBAV
u to sam uverena...

Zorica Sentić Zo

петак, 6. новембар 2009.

ISPOVEST


PRIČA IZ ZBIRKE "VARKE DUŠE"

Nesporno sam voleo dedu. Sve do njegovog poslednjeg dana. Otad ga mrzim. Mrzim ga i unazad, ako je to moguće. Nijedan od brojnih psihijatara kojima me vodila moja brižna majka nije uspeo da čitavu godinu pronikne šta se to u mojoj čupavoj glavi dogodilo, pa sam zanemeo. Progovorio sam ponovo tačno na godišnjicu dedine smrti.
- Neću da idem - rekao sam miran. - Nikad neću da odem na njegov grob.
Roditelji su istovremeno hteli da vrisnu od sreće što sam ponovo progovorio, a onda im se lica smračiše kad su shvatili šta sam rekao. Stotine pitanja kovitlalo se njihovim glavama, a majka se usudi da izgovori, mislila je, nebitno:
- A hoćeš li bar u crkvu, na parastos, mili?
- Ne, ni u crkvu nikad više neću ući.
Uplašeni da ponovo ne pobegnem u ćutanje, roditelji su tek nakon nekoliko dana bojažljivo predložili da ponovo, svi, posetimo psihologa. Spremno sam pristao, ali sam dragoj doktorki vezao ruke rekavši joj na početku razgovora da možemo o svemu da pričamo, osim o mom pokojnom dedi i mom novostvorenom otporu prema crkvi. Složila se, računajući na svoje godine i profesionalno iskustvo, da će ipak da otkrije tajnu mog poremećaja, preokreta, traume, kako-god da je krstila to što se u mojoj glavi zbivalo. Ništa nije otkrila.
A ja sam nastavio svoje detinjstvo, naizgled poput mojih vršnjaka, sa istim interesovanjima, željama, tugama. Skoro istim. Samo je moje ćutanje bilo drukčije od njihovog. Samo je moja tajna morala da ostane samo moja, osuđena da nikad ne bude izgovorena, čak ni zapisana, ne bi ni to bilo bezbedno, znao sam.
Budio sam se i usnivao sa svojom tajnom, gurao je od sebe, ignorisao, branio se od nje, nisam znao šta s njom. Odrastao sam, ne znam u kakvog čoveka, ne znam kako su drugi odrastali, neopterećeni tajnom, strašnom tajnom koju nisu hteli da čuju, kao ja.

Imao sam dvadeset pet godina kad sam shvatio da više ne mogu, ili neću da nosim to čudovište u sebi. Slučajno, šetajući gradom, zapazio sam raskošnu zgradu, zaklonjenu borovima i zaštićenu velikom kapijom na kojoj je pisalo: Vladičanski dvor. Imao sam sreće. Preosvećeni episkop je upravo završio neke svoje obaveze i nije nikud žurio, pa me je primio. Kad sam mu, zbunjen, rekao da bih da se ispovedim, već je hteo da me isprati, objašnjavajući da ja imam svog paroha i da njemu treba da se obratim. Zastao je kad je čuo odakle sam i kako se zovem. Rekao je:
- Pričaj i olakšaj svoju dušu, sine. Vreme je.
Prvi put posle dvadeset godina izgovorio sam rečenicu: "Voleo sam svoga dedu. Nesporno sam ga voleo, sve do njegovog poslednjeg dana. Otad ga mrzim. Slušao me je, pognut, prebirajući brojanicu.
A ja, drhtav, konfuzan, i ne brišući suze koje me zbuniše, kao da sam ponovo bio onaj petogodišnji dečkić koji je sedeo podno dedinog kreveta, šćućuren, uplašen za njega bolesnog i slabog, ali odlučan da ni na tren ne napuštam njegovu sobu. Usnulog tek, majka bi me prenosila kasno uveče u moj krevet. Toliko sam ga voleo. Kad je tog dana čudan neki mir u kući, sveća i Sveto pismo kraj dedinog kreveta, a i bakine reči "sad će otac Pera da stigne..." označilo da će nešto značajno da se dešava, brzo sam se sakrio u podnožje dedinog ormara, ne odazivajući se na majčina i bakina dozivanja. Čekao sam.
Uskoro je stigao sveštenik. Pošto se smestio na klimavu stolicu kraj dedinog kreveta, navukao epitrahilj, očitao molitvu, rekao je:
- Pričaj. Olakšaj svoju dušu.
Deda je pričao tiho, ali sam čuo svaku reč. Nabrajao je grehe iz mladosti, sitne, činilo mi se. O izneverenom prijateljstvu zbog nekakvog konja, o krađi u radionici kod gazde kod koga je radio, a koji je bio jako dobar prema njemu, zbog čega se deda kajao, pa je posle, i sam postavši gazda, uvek pomagao sinu tog čoveka, na opšte čuđenje svih. Govorio je o batinama kojima je častio baku kad se jednom usudila da ga pita zašto je tek u zoru stigao kući.
Virio sam kroz ključaonicu ormara i video da se sveštenik već sprema da okonča ispovest, kad ga deda uhvati za ruku i reče:
- Ima još nešto, oče. Veliko.
Sveštenik ponovo sede.
- Vi znate, oče, da ja u vašu crkvu nisam ušao mnogo godina. Nisam ušao tačno trideset dve godine, znate?
- Toliko ima?
- Da, tačno toliko. Ustvari, tačno onoliko koliko je prošlo od smrti vaše pokojne žene Mare, vidite. Od njene smrti ne idem u crkvu. Ne zbog crkve, oče. Nego zbog Mare, zbog vas... Sećate li se kako je ona umrla?
- Kako se ne bih sećao?! Našli smo je u reci. Izvesno se okliznula i pala, a nije, sirota, umela da pliva. Eto, Božija volja.
Deda ga je gledao užarebih očiju.
- Nije bila Božija volja, oče . reče. - Nije. I nije samo Marin život okončan u reci. I nije se okliznula i pala. Maru sam ja, oče, udavio ovim rukama. Nju i njeno, to jest naše nerođeno čedo koje je nosila i koje je htela da rodi, a ja to nisam mogao da podnesem. Voleli smo se ludo, neobuzdano, grešno. Sve dotle dok nije zatrudnela i odlučila da rodi to dete, naše dete. Morao sam da sprečim nesreću. Ja sam imao porodicu, troje dece, nisam hteo nevolju, ni sebi, ni njoj. A svi su znali, i vi ste oče već godinama pre toga znali da ne možete da imate poroda. I kako bi to bilo sad... Pomračilo mi se, drmusao sam je, vikao, pretio, ne znam kad i kako, ali sam je uhvatio šakama oko tankog vrata i stezao, stezao...Onda sam je zaronio u vodu, držao je tako dok se nije skroz umirila...Morao sam, morao...

Drhtala su mi kolena, zubi su cvokotali toliko glasno da sam mislio kako ih pop čuje i kako će me otkriti u mom skrovištu. Nije me čuo. Ništa više nije čuo. Moj, zamagljen od suza pogled kroz ključaonicu ormara video je samo priliku sveštenika , nagnutu nad mojim dedom kako preko njegovog lica pritiska veliki jastuk i tiho, tiho ponavlja:
- Jesi joj ovo radio, ovako? Je l' ovako? A? Morao si, je l' da, morao.. Moju Maru...I čedo...nerođeno...Ovako, kažeš. Jako si stiskao, ovako, ovako... Dok se nije umirila. Umirila...Moja Mara...
Onda je ućutao, uspravio se, gledao sam u njegova ramena koja su dugo drhtala, pa se umirila. Otvorio je vrata i rekao glasno, valjda baki:
- Uzeo ga je Gospod.
Zamagljenim pogledom od suza gledao sam u vladiku, ličio mi je na onog popa, ličio mi je na mog dedu na obali reke, njegove ruke koje su držale brojanicu već sam video kako se podižu i stežu oko mog vrata, da uguše istinu, da ubiju tajnu, ali se tajna ne može ubiti sve dok postoji ijedan njen svedok, a sad je to bio on, on i ja, jedan naspram drugog, jedan protiv drugog, obojica zatrovani tuđim grehom i tajnom. Drhtao sam, pognut, očekujući presudu i bilo mi je nekako svejedno.
- Uzeo ga je Gospod - reče vladika tiho. - Juče je umro otac Pera. Ispovedio mi se, olakšao je dušu, ispričao mi isto što i ti. Neka im Bog oprosti, obojici. Jedino on sme da sudi. A ti budi blagosloven, sine.
Za prve zadušnice obišao sam dedin grob. I ne samo to. Pronašao sam i Marin, i sveštenikov. Upalio im svima sveće. U crkve zalazim ponekad, ali u Vladičanki dvor nisam više ušao. Sve dok stari vladika nije preminuo. Bio sam na njegovom pogrebu i kao da sam s njim pokopavao i decenijsku tajnu. Ipak, nisam bio umiren. Tajna je i dalje u meni. A možda i greh svih njih, ne znam. Nekako živim s tim.

Todora Škoro
(iz zbirke priča "Varke duše")

четвртак, 5. новембар 2009.

POEZIJU ĆE SVI VIKATI



Sapet jezik
glasu ne da van.
I čemu?
Gluve su uši te.
Čemu se nadam, jadan,
kad znam:
ni sebe ne čujem,
ćutim nem
pred svetom
zaglunulim od buke
pesnika nemuštih,
a bučnih,
kakav sam i sam

Todora škoro

среда, 4. новембар 2009.

POSLE PLJAČKE MUZEJA



Gleda sa zida
prazan ram,
začuđen, izbuljen,
kao oko oslepelo.
Proklinje noć i one
što sliku ukradoše.
Kome da bude ukras?
Kome on treba sam?
Zna:
U zoru i njega će da skinu
kao stvar suvišnu
kad za lopovom
krenu u poteru.

Todora Škoro

уторак, 3. новембар 2009.

NEZNANCU



Za ruku me drži,
neznanče,
da ne zadrhtim
i ne ostanem sama
jer u pohod
prošlosti krećem.
Stisni me jako
da zaboli,
više od aveti
što ih na tom putu srećem.
A moram.
Preda mnom tama
neće da se rasvetli
dok u ćoškove
bolne prošlosti
ne zavirim,
i oprostim.
A i oni meni.
Budi, neznanče,moj drug!
Gledaj i ćuti o bolu,
oprosti sve senke
na mene pale,
sva moja rugobna lica.
Kraj svakog zastani,
makar zgrožen,
ali me za ruku drži.
Dok mračni tunel
ne prođem,
sa mnom ostani,
a onda idi.

Todora Škoro

BUĐENJE VELEGRADA



Zora jede noć
poslednjim ugrizom.
Okna se bude lenjo.
Žmirkaju.
Protežu se pidžame,
prugaste, zgužvane,
uz gunđanje
i miris kafe
iz kuhinje.
A vani
tramvaj prvi zvoni,
njiše se,
večitom stazom grabi,
noseći tek pekara
pospanog
da opet grad nahrani.

Todora Škoro

понедељак, 2. новембар 2009.

AVET



Avet jedna
morila me
svu noć.
Oko moje
imala je
pa videla
sve naše
tajne.
Ruke joj
iz mojih izrasle
pa te otela.
Glasom mojim
umilno,
prokletnica,
pojala,
pa te opila.
Ali je poznade
kad ti je na dlan
srce stavila.
Prazno je ječalo
kao pećina.

Todora Škoro

VILA



Vila
sam bila.
Ljubila grehom,
ranjavala,
pa celila te
ranjenog.
Smehom
ti se otimala,
pa tragala
ja za tobom.
Čini ti bacala,
a ja bolna
od magije
bila.
Nerazumna,
zalutala
u tvoju bajku.
vila

Todora Škoro

недеља, 1. новембар 2009.

MOJ BOG



Dajem ti svog Boga
da i tvoj bude.
Kako da ti ga ne dam,
po Bogu brate,
kad znam:
U beskraju neba
i teskobi duše
tebi, kao i meni,
tek ljubavi treba.

Todora Škoro

REKA



Odnela je reka
jedno sretanje
zanos i sjaj oka

smešak meseca
šapat peska
i poj skeledžije

I tugu je odnela
zamukle pesme
i ljubavi utrnule

Tek telo modro
nekad lepo njeno
u mulj je
ispljunula

Zbog ljubavi
reče umorni ribar
Zato je reka
i nije htela

Todora Škoro