субота, 31. октобар 2009.

DIVA



Gazila je nečujno
kao po oblaku
a planetu pomerala
Okretala za sobom
sve oči
Mirisom ih opijala
Dražila prkosom
u izvijenoj obrvi
Birala da bude neshvaćena
I voljena i omražena
godinama
koje su se odbijale od nje
stareći neka druga lica
obična
Tek na pragu nemoći
pred koji je stupila sama
zabole je zavist
prema tuđim borama
u kojima poznade
svagdanji život
koga se odricala

Todora Škoro

петак, 30. октобар 2009.

MUKE SINA



Kolajna jedna
detinjstva otetog
tajnu zna
Milovah je
svijen kao i ona
na majčinom vratu
Crvena
prkosna
je bila
Očev bol
njen neprebol
a moja zebnja
da li su oči moje
moje očeve njene
ili su dar onog
što joj i kolajnu dade
Te noći grešne
prolećne

Todora Škoro

четвртак, 29. октобар 2009.

MASKA



Došlo mi
da strgnem maske
i ogolim sva lica
Uplašena
Ojađena
Setna
I viknem planeti
da srećna bude cela
Bez srama
bola i nerazuma
Da svako svoj bude
Ali me tad iz ogledala
jedna maska
podrugljivo pogledala
i postidela

Todora Škoro

DLAN TEŽAKA



Dlan preoran
brazdama crnim
U njih se kao strah
uvukla zemlja
Ona što je ore
plodi gnoji
i moli je da rodi
Ona što ga je dala
Ona u kojoj raku kopa
sebi
Zalud kamenom dlan čisti
Zna
U krvi je ona
Struji venama
Daje mu i uzima
moćna tvoriteljka
Sve dok ne uzme
i njega

Todora Škoro

среда, 28. октобар 2009.

UKOP



Na ukopu ljubavi
kad osetiš stid
pred rugobnim licem mrtvaca
i gađenje nad sobom
Kad bi da pobegneš
Pomisli
Nisi ti sebe izdao
Ti samo učitelja
još jednog sahranjuješ
I igraš mu
nad grobom

Todora Škoro

уторак, 27. октобар 2009.

ZO MOLI: DARUJMO REČ



Zorica Sentić Zo. Žena čije ruke mogu da obuhvate svet.Osmeha širokog iz koga se izliva duša, ona koja bi sve da usreći, da niko tužan ne ostane.Stiha lakog, a dubokog, i oblikom, i značenjem.Pesnikinja do srži. I čovek, još i više...
Rođena u... nije ni važno gde, njen je ionako ceo svet, ali je ona, Zo, ipak naša. Poželela da se iz Francuske koja ju je decenijama gradila, ali joj nije oduzela dušu - vrati nama, vrati Srbiji, onoj najudaljenijoj, najnapaćenijoj, onoj koja je Pariz i London samo na slikama ponekad viđala. Poletna, čovekoljubiva, pravdoljubiva i iznad svega nesebična, ova sluškinja lepe reči i lepih osećanja Srbijom je zastrujala kao topao vetar, noseći i sprovodeći ideju koje se nisu dosetili, niti je pokrenuli ni oni čiji bi to posao bio.
"Darujmo lepu reč" je akcija kojom Zorica Sentić želi da usreći one koji, ma gde bili, treba i moraju da budu srećni - decu.Da im omogući da makar kroz knjigu, i najpre kroz knjigu,maštom odlete daleko, upoznaju mnoge predele i ljude,nauče lepe reči, lepa osećanja, da čitajući postanu i ostanu dobri ljudi. Kao da joj je to jedanaesta Božija zapovest istrajava Zo u tome da i najudaljenije selo u Srbiji dobije biblioteku. Zahteva ili moli, ponizno traži ili samo nagoveštava, svima koji to mogu da knjigom, onom koja im je višak u kućnoj biblioteci, koju mogu da daruju, pomognu ovoj humanoj akciji.
Neobičan je zato, skoro jedinstven štand "Darujmo lepu reč" na galeriji između hale jedan i četiri na Beogradskom sajmu knjiga. Na njemu se knjige mogu kupiti, ali se tu knjige i donose i ostavljaju.Za sve one koji nemaju, od onih koji imaju.Nije teško, nije preskupo. Nije veliko odricanje, a sreća onih koji će tim knjigama biti darivani je nemerljiva.
Akciji su se priključili mnogi uglednici, ali i obični ljudi, koji nikako nisu obični, divni su jer, vođeni dušom, koja u ovo strašno vreme preti da utrne i zagubi se u svakom od nas. Ne dajmo joj da se zagubi. Krenimo akcijom plemenite Zo.Ulepšajmo drugima život, a sebi bar jedan dan plemenitošću koja ne košta mnogo
Pokažimo da je to što, kroz istoriju, pa i danas, Srbija nije umela da blagonaklono gleda na svoje posebne kćeri i sinove - samo slučajnost! Zorica Sentić Zo jeste posebna, takva je rođena, bila i biće uvek. Njoj ova akcija nije potrebna da tu svoju posebnost uveća.Ova akcija je na korist samo onima, glednima lepe reči, u najudaljenijim predelima Srbije, koje će Zorica, poput siročadi, kao prava majka - nahraniti... Mojom, tvojom, našom knjigom koja, pročitana, stoji zaludna na polici.
A knjiga je da se čita. Darujmo je, zato.

Todora Škoro
pisac

недеља, 25. октобар 2009.

"VARKE DUŠE" NA SAJMU KNJIGA



DRAGI PRIJATELJI,

DANAS MI JE JEDAN SASVIM POSEBAN DAN.
DRUŽEĆI SE SA VAMA NA BLOGGER-u EVO POSTAVLJAM SVOJ 100-ti POST NA OVOM BLOGU. DANAS, NA DAN ROĐENJA VELIKOG MILOŠA CRNJANSKOG, MOGU DA SE POHVALIM DA SE RODILA I MOJA KNJIGA - ZBIRKA PRIČA "VARKE DUŠE". ŽELIM JOJ DA, KAO I NEPREVAZIĐENI PESNIK, IMA BOGAT ŽIVOT, PA MAKAR I LUTALA SVETOM ONAKO KAKO JE I ON TO ČINIO. NE ZNAM DA LI ĆE JOJ ZVEZDE BITI TAKO NAKLONJENE.
ZA POČETAK, TEK ROĐENA, NAĆI ĆE SE OD DANAS NA BEOGRADSKOM SAJMU KNJIGA,U IZDANJU I NA ŠTANDU "KALIGRAFA". ZA KASNIJE NE ZNAM, PUŠTAM JE OD SEBE. BOLNO JE, ALI I ZA PONOS KAD TEK ROĐENO ČEDO PUŠTATE U SVET. STRAHUJETE HOĆE LI BITI DOVOLJNO JAKO. ALI, TO JE USUD PESNIKA, DA SE OD SVOJIH KNJIGA ODVAJAJU, DA IH, KAO NA USVAJANJE, DRUGIMA DAJU, NADAJUĆI SE DA ĆE TI "USVOJITELJI" BITI NEŽNI.
I PRE NJENOG ROĐENJA, MOJOJ KNJIZI STE VI, NA OVOM MESTU, BILI VIŠE NEGO PRAVI PRIJATELJI. BODRILI STE ME, I DALJE TO ĆINITE. BESKRAJNO HVAlA SVIMA: NADICI, JAGODI, ALEKSANDRI, MIROSLAVU, DONNI, VERI, SAVKU, MILANU, SPISATELJICI I SVIMA NEPOTPISANIMA NA PODRŠCI.

I DALJE VAŠA

Todora Škoro


IZ RECENZIJE KNJIGE "VARKE DUŠE"

"Autorka "Varki duše" bavi se temama koje zaustavljaju vreme i obeležavaju prostor života omeđen javom i snom. Omeđen dušom. Njena duša je bespolna, laka i dečija. Ona je ljudska. Ona je nostalgična. Ona je čuvarica vremena kroz topla sećanja.
Njena duša odbija da odraste i da prihvati da je umiranje deo života...Možda je to jedino tako i moguće. U besmrtnosti duše koja voli, razume, buni se, zamera, oprašta...samo se nikada ne miri sa zaboravom.Zaborav je najveća daljina. Todora Škoro zaviruje u sopstveno unutrašnje ogledalo, ali i u prozore tuđih duša slučajnih prolaznika koje posmatra u njihovim životima bez poze.
Ona pokušava da spozna sreću. Poručuje nam: "Oslobodi se tuđih očekivanja". Ogoljava svoje biće do usamljeništva u kome se spoznaje titranje duše.
Upravo na tom tragačkom mestu gde se autorka pita gde stanuje duša, ona uspeva da zaustavi vreme i pomogne nama, čitaocima, da se prisetimo i našeg života. I da ne zaboravimo, da se istina prepoznaje samo srcem, kao što je naučio Mali princ od svoje drugarice Lisice...

recenzent: Danica J.Marković

KUĆA ZA LJUBAV



Kad sam se trgnuo iz sna plaža je bila skoro pusta.
"Bože", pomislio sam, "ljudi baš ne umeju da uživaju. Propuste uvek najlepše. Zalazak sunca".
Otvorih oči i dalje ležeći na udobnom pesku, videh nebo koje se rumenelo i, činilo se, vidno poprimalo bordo, pa onu indigoplavu boju koja lagano najavljuje noć. Zažmurih opet.
- Šta si to napravila? - začuh, kroz šum talasa koji se pojačavao, glasić na par koraka od sebe.
- Kuću za ljubav - reče drugi, za ton piskaviji.
Nisu mogli imati više od pet ili šest godina, cenio sam.
- I ja, zamisli! - reče dečak.
- Ali tvoja je velika - negodovala je ona.
- Kuća za ljubav i treba da bude velika, jer je i ljubav velika stvar...
- Ne treba! - odvrati ona bespogovorno.
Virnuh jednim okom i videh ih, zaigrane u pesku. Nju, plavokosu, nagnutu nad nekom tvorevinom od peska, majušnom, koju je nežno gladila i gledala s ljubavlju. I njega, par godina starijeg koji je, ponosan, skoro muški samouveren, klečao kraj pravog dvorca od peska. Tako malen, a tako vešt, začudio sam se.
Nisam pokazao da sam budan, da ih ne zbunim. Osluškivao sam i dalje. Ona se, posle kraćeg ćutanja oglasi:
- Tvoja kuća za ljubav je ogromna, u njoj će ljubav da se izgubi, da zaluta. I njih dvoje će se tako retko sretati u njoj.
On je ćutao. Očito razmišljao o primedbi na koju zaista nije mogao da nađe pravi odgovor. A onda slavodobitno uzviknu:
- Ali tvoja malena kuća za ljubav nema vrata! Kako si to mogla da zaboraviš?!
- Ne budi glup! Kući za ljubav i ne trebaju vrata. Ali odrasli to ne znaju i zato pate...
- Zbog vrata?! - začudio se. - Kako?
- Lepo. Kad kuća za ljubav ne bi imala vrata, mama ne bi mogla da treska njima kad je ljuta. Tata ne bi mogao, kad je besan, da mami pokazuje vrata, govoreći joj da treba da ode. Ili ne bi mogao da se zatvori vratima u svoju radnu sobu, dok mama, zatvorena u kuhinji, plače. I, najzad, kad ne bi bilo ulaznih vrata, onda nijedno od njih ne bi moglo da kroz njih izađe i da se možda ne vrati nikad više, a ja se toga tako bojim...Eto!
Zadrhtao sam. Prisetio se svih treskanja vratima, zatvorenih svako iza svojih vrtata u našoj velikoj kući. I truda, nas oboje, da naša mezimica Ana to ne oseti. Shvatih da je osećala, uvek, kao i ove dve malene glavice zaigrane u pesku koje su mi, i ne znajući,otkrile najveću opasnost za gubljenje ljubavi. A to su bila sva ta prokleta vrata!
Odlučih da krenem prema hotelu kad on, sležući ramenima, odgovori:
- U pravu si. Tvoja kuća je lepša. To ja prava kuća za ljubav.
U hotelskoj sobi zatekao sam ih kako na krevetu igraju "čoveče ne ljuti se". Bacio sam se među njih dve, srušivši im figurice, i rekao:
- Devojke, imam ideju! Posle letovanja prodaćemo našu veliku kuću. Ne treba nam tolika. Kupićemo za nas malecku kućicu. Imaće i mali vrt pun cveća...A da, i neće imati vrata. Nijedna!
Supruga se samo nasmejala, mašući glavom. Reče:
- Luđi si od deteta.
Ana, blistavog pogleda, raširi ruke, zagrli me.
- Tatice, tatice dragi! To je divno! Bićemo svi u jednoj sobi...I niko neće moći nikad da ode...
To veče zaspali smo svo troje, zagrljeni, u tom velikom krevetu. Ne sećam se kad smo to poslednji put radili.

Todora Škoro

субота, 24. октобар 2009.

SAMO SAN



Dotakla me
oštra svetlucava
Tajanstvena
i neposlušna
dok te krila
Žarila me bolno
u snu

Pa se izmakla
daleka
Bela kao krilo
anđela
U maglu snoviđenja
se stopila

Užarenih obraza
Probuđena
Na jastuku videh
lice neko obrijano
i na tren ostah
začuđena

Todora Škoro

POSLEDNJA PESMA



Savršenu je pesmu snivao
Lovio reči varalice
noćima
Pa ih zorom u stihove
nizao

Ushićen setan nikad nem
Tragao je pesnik
kao za dragom
za pesmom svojom
najlepšom

U dalekim predelima
je vrebao
Do sunca i zvezda
stoput leteo
za njom

Na kolajni pesničkoj
bogatoj
Što ju je ceo vek tvorio
Samo nje nije bilo
jedine

Kad je te zore neumitna
pred ostarelog pesnika
Smrt stala
Poklonila mu se prvo i pesmu
njegovu savršenu dala

Todora Škoro

петак, 23. октобар 2009.

ŽIVOT JE LET (drama u jednoj slici)



DRAMA U JEDNOJ SLICI. DOGAĐA SE U VREME ODRASTANJA, STARENJA ILI ROĐENJA, SVEJEDNO. ILI VAN VREMENA. NA NAJNEOČEKIVANIJEM MESTU, U SVESTI.

LICA:
TREZVENA, povijena, vidno umorna, u crnim pohabanim cipelama
SANJALICA, ogrnuta belim plaštom, sa krilima iskrzanim od dugog letenja

SCENA JE TAMNA, OSVETLJENE SU SAMO NJIH DVE, NA SUPROTNIM KRAJEVIMA POZORNICE, ZABEZEKNUTIH IZRAZA LICA


TREZVENA (unezvereno): Ko si ti? Šta hoćeš?

SANJALICA (umirujućim glasom): Ne boj se, to sam ja, tvoja sestra.

TREZVENA (zbunjeno): Sestra, ja nemam sestru. Niko nema sestru...Vidiš li kako je ovde pusto i prazno, niko nikoga nema...

ZA TRENUTAK OKLEVA, A ONDA LJUTITO NASTAVLJA: - I nisi mi rekla šta tražiš u mom životu? Šta hoćeš?

SANJALICA: To ću ti reći posle.

TREZVENA. Posle čega?

SANJALICA: Posle zagrljaja. Zagrli me, sestrice!

TREZVENA: Ti si luda! Šta će meni tvoj zagrljaj?!

SANJALICA: Treba ti. Pohabale su ti se cipele...

TREZVENA: Kakve to veze ima?

SANJALICA: Ima. Ne možeš više bezbedno da hodaš, trebaju ti moja krila.

TREZVENA: Možda je to i istina, ali, kako vidim, tvoja krila su se iskrzala, istrošila, pa si aterirala na zemlju. Šta bih ja s takvim krilima? A i ne umem da letim!

SANJALICA: Naučiću te ja. Ako išta na svetu znam, to je da letim. Samo, moraš da mi ispuniš jednu želju. Pozajmi mi svoje cipele. Želim da bar jednom osetim kako je to čvrsto stajati na zemlji. Hoćeš li?

TREZVENA: Rado, sestrice, ali su njihovi đonovi probijeni. Neće ti biti zadovoljstvo stajati u njima. Ni meni koja jedino od svega na svetu znam da čvrsto hodim tlom, to više nije zadovoljstvo, a tek tebi, tako nežnoj...

SANJALICA: Baš tužno...

TREZVENA: Da, tužno je.

SANJALICA: I, šta ćemo da radimo?

TREZVENA (0djednom obasjanog lica) Da se sećamo! I da maštamo! Počni prva ti. Pričaj mi kako je bilo leteti, dodirivati oblake, gledati na nas sićušne odozgo. Pričaj, pričaj...

SANJALICA: Nisi ti zalud Trezvena. To jedino još i možemo da radimo. Hajde da sednemo pa da ti pričam.Znaš, otkriću ti tajnu: život je let, ceo život je let, ali ti to nisi znala...

SEDAJU OBE. TREZVENA IZUVA SVOJE CIPELE I DODAJE JEDNU PO JEDNU SANJALICI KOJA IH OBUVA. IZ POZADINE SE ČUJE BOLERO. DVE PRILIKE SE GRLE JAKO, BELA KRILA SE LAGANO TOPE, OTPADAJU, A CRNE POHABANE CIPELE SE VOLŠEBNO PRETVARAJU U DIVNE CRVENE ČIZME OD SEDAM MILJA... DVE ZAGRLJENE PRILKE SE STAPAJU, POSTAJU JEDNA... KAKO ĆE TO DA IZVEDE OSTAJE NA VOLJU I NA MUKU REDITELJU. MOJ POSAO SE OVDE ZAVRŠAVA.ZAVESA SE LAGANO SPUŠTA.

KRAJ

OSMISLILA I IGRALA SE. Todora Škoro

четвртак, 22. октобар 2009.

ĆUTANJEM TE ČUVAM



Tražim te
kao zagubljenu reč
u zaumnom času
Mesecu jedem lik
U bol se pretvaram
što druge izjeda
pa patim umesto njih

Jer slutim
Kroz usta ćeš mi pobeći
na najdalju zvezdu
da te ne nađem nikad
ako progovorim
Pljujem nazad mesečev lik
i samo tiho romorim

Todora Škoro

NESANICA



Zgrčena postelja
Pepeljara puna
i prazna čaša
nečega
Gramofon vrti ploču bez glasa
svu noć
Miris kafe i magle novembra
U krevet se stoput vraća
Prazna ili besna ne zna
jastuk drugi baca
nepotreban
Ni ove noći nije on oslonac
nekom snu
u kome bi bila ona

Todora Škoro

среда, 21. октобар 2009.

PESNIKU NEUMRLOM



MILOŠU CRNJANSKOM PRED DAN NJEGOVOG ROĐENJA


Lutao vitak
i ceo svet domom zvao
Za svojim zavičajem čeznuo
Preseljen
Neshvaćen
A on je sve shvatao
Muku daljina
Jesen
i život bez smisla
Ne nije on umro
jer smrti nema
Samo seoba ima
bolno je znao
Pomislimo li mi jadni
ponekad s tugom
Koga smo imali
pa izdali
A on nam se i sad
odnekud smeši drago
Kao na mesec sa zapetim lukom

Todora Škoro

уторак, 20. октобар 2009.

PESNIKINJIN KOŠMAR



Samo ju je dotakla
Negde u poljima snova
Prozračna i meka
Čedna
Pesma jednodaha
Pa joj pobegla

U snu je dozivala
Sa zvezde na zvezdu padala
Lutala ćutala
Bedna
Pesnikinja ostala
Bez pesme

Kad je izronio dan
Na jastuku kraj nje usnule
Čekala je jedina
Jedna
Pesma nasušna njena
Njen san

Todora Škoro

LEDENI SPROVOD



Okovan ledenom kišom
klizio je sprovod
Na vetru se gasile sveće
a venci od studi grčili
Dečak što nosio je krst
plakao je plakao od bola
Zbog prstiju promrzlih

Zahvalni grobarima
koji se latiše lopata
Požuriše toplim domovima
noseći među zubima koljivo
i rakiju što struji venama
Da još malo života ukradu
i zgreju se

Todora Škoro

UMIRANJE



Na naš sims je sleteo crn
zlokoban
Istinu mi pljunuo u lice
Nahranih ga parčetom otkinutog srca
(valja hraniti gavranove)
On uzlete u vreme
Ja se okretoh bolesničkoj postelji
Da uhvatim poslednji dah
i grč sa lica umiruće drage
pretvorim u večnost
I čekanje

Todora Škoro

понедељак, 19. октобар 2009.

MRVICE



Mrvicama svoje bede
hranili su golubove
subotom popodne
Na drhtave ih dlanove
puštali da sleću
Radosni kao deca
Mirni i mudri
pred večnošću štvo ih čeka
Te kišne subote novembra
zalud su mokri golubovi
sletali oko njihove klupe
On se u bolji vrt preselio
Ona na klupu od kamena
kraj njega

Todora Škoro

REKVIJEM JEDNE ČEDNOSTI



Mašna od satena
ostala je kraj klavira
Crvena
kao krv sa njenih kolena
skoro dečijih
na koja je bila bačena
Dok letele su note
sa prozora čudaka
uzdrhtalog tela
Rekvijem je brujao na sav glas
da ne čuje niko
njen zov
Mašna od satena
i krv sa kolena
Nije postala
pijanistkinja

Todora Škoro

недеља, 18. октобар 2009.

ZA ODRASLE AKO SHVATE



Učim od kamena
da vreme je varka
slabašnoga uma
Zvezdama verujem
da daljine ne postoje
U levoj ruci mi je
Sada
U desnoj se krije Ovde
Srećan se kao dete smejem
Prkosom kamen drobim
Džepove punim zvezdama
svu noć

Todora Škoro

POSLE URANKA



Pognuta vrba
kaplje
Livadu umiva
uvaljanu
I smeh devojački
briše
Venci ivanjski
plove potokom
rascvetali
Sunce se lagano
uzdiže
A jedan leptir
ustreptali
Tren lovi
u kome nestaje rosa
pa da uzleti

Todora Škoro

субота, 17. октобар 2009.

NEKA MI SUDE GREŠNICI



Pristajem
Neka mi sude grešnici
Svi preljubnici
Ti zlikovci okoreli
Neka mi budu dželati
Verovaću im na reč
Da strašne su moje nevere
Neoprostive
I kaznu kad mi odmere
Na samoću bol i patnju
Osude
Ako te ne volim
Pristaću
Jer ko od njih jadnih
Bolje zna šta je greh
Ali molim pre strašne
Pokore
Neka se ljubavi kojoj sude
Poklone

Todora Škoro

KOD PRINCEZINE CIPELE



Čika-Kosta sa Čubure bio je najbolji obućar u gradu. U kućerku, ćeramidom pokrivenom koji se, sam Bog zna kako, ugnjezdio između dve otmene petospratnice, ili su ga one, niknuvši kasnije, stisle između sebe, bila je njegova radnja.
On sitan, okretan, jedva da je nadvisivao tezgu koju je stalno glancao jelenskom kožom. Iznad ulaza stajao je natpis "Pepeljuga", tako se radnja zvala. A u izlogu bila je jedino lakovana, boje slonove kosti, prava princezina cipela, kleo se čika-Kosta, i svi mu verovali. Sva Čubura je tu priču znala. Slušala bi je svaka mušterija svaki put kad dođe, dok bi on pristavljao kafu i ratluk. Bez toga se iz njegove radnje nije moglo izići. I pričao bi tada, zanesen, o predratnim danima, o Londonu, o njegovom radu u Kraljevstvu, i o neopisivoj sreći koja ga je zadesila jednom da princeza proba par njegovih najboljih cipela i za njih se odluči.
- Bile su to najlepše cipele koje sam u životu napravio - govorio je zanesen.
O cipeli u izlogu su svi samo nagađali, verujući da je to princezina stara cipela, niko se nije pitao šta je s drugom, nije ni bilo važno. Jednostavno, to mesto, taj dućan oduvek je bio poznat kao "princezina cipela".
Ono što je još izdvajalo čika-Kostu od drugih obućara u varoši bilo je to što je on donetim cipelama umeo da udahne neki novi život, lepotu toliku da ih njihov vlasnik ne bi u prvi mah prepoznavao kad po njih dođe. Kod njega kao da su sve te stare, pohabane cipele postajale princezine. Kojom magijom je to uspevao, niko nije znao. Samo, sa svakim parom oštećenih cipela postupao je nekako nežno, gladio ih, dugo zagledao, a onda bi ohrabrujuće i nepokolebljivo izgovarao:
- Još ćete vi, lepe moje, onoliko sveta videti i kaldrme preći - obraćao se cipelama.
Vlasnik njihov ostajao bi zbunjen, a na molbe da ih samo okrpi ili zameni štiklu, čika-Kosta se nije obazirao. Svakoj cipeli kao da je radio "generalku". Kad bi je popravio,pažljivo bi ofarbao izbledele rubove i špiceve, a onda uglancao da se u njima moglo ogledati. A naplatio bi samo ono što se od njega tražilo da popravi.
Takav je bio čika-Kosta.
Godine su se nizale, vremena se menjala, a on, tužan, stojeći ispred svog dućana, gledao hiljade nogu koje promiču u nekim jeftinim cipelama, donetim sa najdaljeg istoka, koje ni prvu kišu ne bi izdržale. Takve niko nije donosio na popravku. Jednostavno su kupovane druge. Tek ponekad, retko, video bi kako iz luksuznih kola izlaze neke noge u skupim dobrim, baš dobrim sjajnim cipelama,čiji bi vlasnici, u odelima i akten-tašnama brzo nekud nestajali. Ali, ni takvi nisu bili njegove mušterije. Oni bi te svoje skupocene cipele zamenjivali još skupljim a da se ove još nisu ni pohabale.
Ostale su ćika-Kosti tek malobrojne otmene gospođe čije bi dobre stare cipele vraćao u život po ko zna koliko puta. Sve dok bi u njima, sedim i dostojanstvenim bilo života, dok se ne bi ugasile, a njihov život on nije umeo da produži...
Ipak, tačan u minut, dolazio je svakog dana u svoju naherenu radnju, glancao izlog i princezinu cipelu u njoj. Jednog dana, nekoliko njih mladih. skoro golobradih, u odelima i onakvim skupim sjajnim cipelama kročiše mu u radnju. Skoro da ih je izbacio. Kafu koju je bio pristavio popio je sam, njih je zamolio da odu. Dugo je nalakćen na tezgu razmišljao.
- Investitori. Preduzimači. Bogataši...- mrmljao je tiho. - Misle da je sve na prodaju. E, pa nije. Pepeljuga nije!
Odbio je toga dana glatko začuđene, užurbane momke koji su mu ponudili mnogo para za njegov kućerak. Da ga rasture, zbrišu i na tom mestu podignu petospratnu, verovatno staklenu građevinu koja bi bila banka.
- Neću - reče tiho.
Ponudiše mu više.
- Niste me čuli? - upita ih. - Rekao sam da neću da prodajem.
Jedan od njih obavi tihi brzi razgovor preko sjajnog mobilnog telefona, okrete se i reče:
- Recite cifru. Gazda kaže da vam damo koliko tražite.
Gledao ih je sažaljivo.
- Pozdravite gazdu. I kažite mu da me zaboravi. I mene i "Pepeljugu".
O tom događaju nije, kao o princezinoj cipeli čika-Kosta pričao Čuburcima, pa ipak su svi sve doznali. Jedni su mu se zbog toga divili, drugi ga žalili, ali su svi, zamičući kraj radnje gledali u nju kao da je vide poslednji put, pitajući se kad će, umesto ćeramide na njoj, kao i svugde po gradu, da nikne neki moderni visoki krov.
I nikao je! Na zlokobno crnoj zgradi, svoj od stakla na kojoj je pisalo "Italiano".
Dva meseca posle one nemile posete ugasio se čika-Kosta tiho, a nemilosrdni buldožeri su, dok se njegova duša još čestito nije ni smirila, zabrujali, rušeći i mrveći ćeramidu pod sobom. Princezina sjajna cipela ostala je negde ispod šuta. Sinovi Kostini nisu odoleli dobroj ponudi mladih bogatih u sjanim cipelama. Prodali su dućan. Sada se tu, na četiri sprata, prodaju, kažu, najbolje cipele u gradu, vrhunske, blještave. Samo, sve one nekao liče. I imaće samo jedan život. Nema čika-Koste da im podari drugi.
Ipak, nije se moglo sve zatrti. Naziv "Italiano" je samo na velikoj reklami. U gradu, svi taj centar najkvalitetnije obuće i dalje zovu "Kod princezine cipele".

RUŽE BOLA MOG



Željna
Svakoga maja
Pupoljke ruža
Razvijam
Kao čeda naša
Nerođena
Ne dam da ih beru
Ne dam da uvenu
Zalivam ih bolom
Na grudi ih svijam
Trn srce probija
I krv poteče vrela
Kao suza
Neusahla
Za ružama
Za tobom

петак, 16. октобар 2009.

MAJČINA BAJALICA



Šaptalo mi tvoje oko
noćas
Mirisom smilja
me dotaklo
da ne čuje zlo
Koliko me voli

Ljuljale me tvoje ruke
nežno
da me ne probude
Zlo preko sedam gora
i mora
gonile

Romorile tvoje usne
tiho
Da mirno spim
i ništa ne snim
Za čedo svoje se molile
svu noć

NESAN



Jastuk zlotvor
gura me od sebe
U oknu mesec
ismeva mi san
Koračam krovovima želja
jak
U podrume sećanja
ponižen i slab ponirem
Svitanje čekam
kao dar

четвртак, 15. октобар 2009.

ZAMKA



Oprezna
Kao srna
Bila sam

A upala
U zamku
Tvoju

Robinja
A
Slobodna

U kavezu
Bez brava
I okova

Tamničaru
Ljubavi
Zahvalna

среда, 14. октобар 2009.

STARI ORMAR



Takvu škripu
Samo on ume da pravi
Crvotočan
Raskliman
Stari
Ormar detinjstva mog

Samo u njemu
Tajne se kriju
Mirisima
Uredno složenim godinama
Čojom i srmom
Sećanja u nama

Krunisan nizom dunja
I slatkog od šljiva
Rasute po svetu
Nas svoju decu saziva
Tajne nam šapće
Vekovima

DIJALOG O LJUBAVI



- Zašto si tužna, mila?
- Nisam, zbunjena sam. Mislila sam da si pronicljiviji.
- Oprosti. Kaži šta te zbunjuje.
- Juče mi je umrla baka koju sam najviše na svetu volela, a ja je volim i danas. Koga ja to sad volim kad nje više nema?
- Ljubav ne umire. Uvek ćeš voleti svoju baku.
- A sad još i više... Je l' znaš?
- Kako?
- Više ne može da me ljuti, da me grdi, da mi brani da se verem na trešnju.
- A ljutila te je?
- Jeste. I bila sam mnogo tužna kad me naljuti.
- Sad više nisi ljuta na nju?
- Sad nisam ljuta za sve ono za šta sam nekad bila...Zašto?
- Zato što si joj oprostila.
- I nikad više neće da me naljuti?
- Neće.
- Ni da me grdi?
- Ni da te grdi.
- Ni da mi isplete šarene čarapice?
- Ni to.
- Onda to više nije moja baka! Koga ću ja to onda da volim?
- Uspomenu, mila, na svoju baku. Sećanje na nju.
- To je tužno.
- Šta je tužno?
- Što ću uspomenu da volim više nego što volim baku. A obećao si da ljubav ne umire. Je l' vidiš sad da je ona moja umrla, ovo je neka druga, veća. Ja moju baku nisam ovako volela.
- Već sam ti rekao da si joj oprostila pa je sad voliš više.
- Ja sam, znači, kriva?
- Zašto?
- Što nisam moju baku volela volela više, što je nisam volela kao sad.
- Volela si je dovoljno, ne sekiraj se.
- Nisam, jer je nisam volela kao sad. Vidiš da nije bilo dovoljno, bilo je malo, sad znam. I kako će moja baka znati da je sad volim više, kako da joj objasnim da je nisam dovoljno volela, kako da ne budem tužna zbog toga?
- Znači ipak si tužna, a ne samo zbunjena?
- Naravno da sam tužna.
- I to je u redu, ne sekiraj se.
- Onda je, znači, smrt bolja?
- Kako - bolja?
- Lepo. Ako je posle smrti moja baka bolja jer ne može više da me grdi, ljuti i žalosti, i ako posle te smrti ja volim više, onda je smrt dobra. Zato što zbog nje svi postaju bolji - i oni kojih više nema, i mi koji ostajemo...
- To je odrastanje, draga.
- Ali ja neću da odrastem!
- Zašto?
- Zato što tamo ima mnogo laži!
- Slažem se. Ali otkud ti to već znaš? Da li mi je promaklo, ili si ti već u trenu odrasla?
- U trenu se i odraste, vi, naivni, odrasli! Ne znam da li sam i ja odrasla u trenu, u onom kad je moja baka umrla, ali mi od tada u duši nije isto. Sve se uskomešalo, promenilo. Moja baka više nije moja baka, ni moje ljubavi, ljutnje, ni radosti nisu iste. A kad se sve odjednom promeni, onda je nešto bila laž. Ili ono pre, ili ovo sad...Neću, neću da odrastem...Bolje je bilo pre...
- Ne žalosti se. I ne opiri. Biće i ovako dobro.
- Neće. Kaži mi zašto je uvek bilo bolje pre. Svi stariji to govore.
- Zato što zaboravimo ružno, pa nam u sećanju ostane samo lepo i to onda bude bolje, bolje nego pre.
- Zaboravio si da sam ti rekla da je meni stvarno bilo bolje pre, dok me je baka grdila, i svašta mi branila. I dok sam je manje volela, i dok sam bila zla devojčica...
- Ali je baka bila tu.
- Jeste.
- A sad je nema.
- Nema je. I to boli jako. Kako će meni da bude bolje kad nje nema i nikad je više neće biti?
- Biće ti bolje kad prođe vreme.
- Hoću li je ja tad, kad prođe vreme, zaboraviti?
- Nećeš. Samo ćeš joj oprostiti.
- Što me je ostavila?
- Što te je ostavila.
- Znao si da sam ljuta na nju zbog toga?
- Jesam.
- A zna to i ona tamo negde?
- Zna.
- I je l' u redu što sam ljuta?
- Jeste.
- I neće Bog na mene da se ljuti zbog toga?
- Neće, jer Bog je ljubav. Velika, neprekidna, večna.
- Ovakva kao što ja volim svoju baku ili uspomenu na nju?
- Baš takva.
- Onda ću ja samo tako da volim! Kako da to naučim?
- Nemoj nikad da odrasteš. Eto kako.
- Pobedila sam te, znači?
- Jesi, mudrice. Ljubavlju. A vrhunska mudrost je ljubav.

Todora Škoro

NEVERA



Dim me vara
Lelujavi
Boje tvoga oka
I magla tmasta
Što od hrasta
Tebe tvori
Eho groma
Na šapat tvoj liči
A reke ruke su tvoje
Što miluju me
Dok kiši
Ipak luda
Tumaram svetom
Željna
Neverna
Da ima te svuda
Kad nije te
Kraj mene
Celog

уторак, 13. октобар 2009.

LAVEŽ



Banat u poznu jesen.
Ploveće jato vrana nad nepreglednim blatnjavim utrinama, tek ponegde prošaranim pooranim, uređenim parcelama, odvojenim oštrom, šuštećom trskom kao međom i bogzna odakle neprekidni lavež psa, uporan, umoran, umirući...
Izmaglica i sivilo. I fijuk vetra koji valjda jedino ovde nikad ne prestaje da duva, lomeći i mučeći sasušene stabljike trske, te jedine znakove negdanjeg života koji je utihnuo, stopio se u ništavilo prirode, samo zlokobno šušteći, mešajući se sa povremenim graktanjem vrana, poričući ljudsku iluziju kako je svet lep.
Ničega lepog u Banatu u poznu jesen nema.
Tek lavež taj, niotkuda, ritmom svojim remetio je sliku prirode na umoru. Uporan i umoran lavež. I umirući, znao sam to. I to me uznemiri. Okretoh se za pun krug. Dokle oko dopire, nije se nazirala nikoja koliba, a do prvog sela je bilo dva sata hoda, znam, toliko dugo sam sam hodio blatom pustih ravnica, tragajući za mirom, za smislom, a bežeći od sebe i ljudi. Spreman da u pohodu kroz banatsku pustoš očistim um i vratim se, radostan, svom malom životu i svim sitnicama koje bi uvek posle tih šetnji dobijale pun smisao. To je bila moja tajna. Iz velegradske vreve, neljudskosti i haosa pobeći. kao na onaj svet, u banatsku pustoš na sat-dva i odande se vratiti radujući se onom istom životu koga sam malo nekoć proklinjao. Kao put do dna, kao kraj života doživljavao sam hodanje nepreglednim banatskim utrinama. I kao novo rađanje, povratak odande. Uvek mi je Banat ličio na smrt, zato. Ali ne i ovaj put.
Taj uporni lavež bio je vesnik života. Umirućeg, ali života.
Uznemiren, znao sam da moram do njega da stignem. Varao me vetar, fijučući i menjajući pravac, pa sam kao sumanut teturao od jednog do drugog šibljika, zavirivao u preorane brazde zemlje, zastajkivao, osluškivao...
Kad bih pomislio da je tu na korak od mene, lavež bi utihnuo. Već se i u cviljenje pretvorio. A onda bih ga začuo negde iza leđa.
"A možda sam ja ovo prekoračio granicu uma, ili života", pomislih. Kriknuh glasno, tražeći odgovor, ali ni odjeka ne beše.
Možda, možda ludim, pomislio sam. Jer živ sam, to sam još mogao da tvrdim.
"Ali si zato lud!", pomislih, već spreman da sebe proklinjem zbog nesuvislosti svojih subotnjih izleta u pustoš Banata.
Jer, otkud pas u ovoj nedođiji, mislio sam. Malo sam o psima znao, ali nepobitno je da su oni tamo gde su i ljudi. Ovde ljudi nije bilo. A možda ni laveža ako sam ja ipak poludeo.
Novo, još tiše cviljenje, razuverilo me.Baš blizu, tu, činilo se na korak ili dva, u trsci preda mnom koja se čak i povijala nekako kontra vetru koji je duvao, nego kao da je neko razmiče. Priđoh. Dok su me šibale oštre sasušene vlati, razmicah bledo-žute stabljike trske brzo, lomeći ih usput. Žurio sam ka tom cviljenju sve tišem, sve tužnijem.
Ugledah je drhtavu, sitnu, promrzlu. Crnu, sjajne dlake tamo gde nije bila umrljana blatom ili krvlju. Sa "ogrlicom" od kanapa presavijenog načetvoro i produženog za metar ili dva, uvezana drugim krajem za neotesan jak kolac pobijen u blato. Pogledala me i htela da ustane, pa nemoćna klonula. Ogromna crvena cigla, kao paket, načetvoro uvezana onakvim istim kanapom visila je oko njenog malog vrata. Tužno me gledala umirućim očima.
Skinuo sam jaknu, čučnuo, zagrlio je, oslobodio i koca i cigle, uvio je u krzno svoje jakne blatnjavu, krvavu, drhtavu. Načas mirna, odjedared mi se, ne znam kojom snagom, zamalo otrže, uznemirena, okrećući glavu negde okolo. Zagrlih je jače, a tu blizu ugledah majušne, tek nešto veće od oraha, ukočene prilike nečega što je bio njen porod. Bili su mrtvi. I bilo ih je pet crnih, toliko sam ih prebrojao.
"Pusti njih, oni su sad Božiji, a ti, ti ćeš biti moja, samo se drži!", šaputao sam joj, stežući je na grudi, trčeći, spotičući se o preorane brazde i busenje svele, smrznute trave.
- Prokletnici, prokletnici! - vikao sam. - Zar vam nije dosta prokletstva da duge jesenje i zimske dane živite kao u smrti, jer valjda je samo Banat Bog osudio na to da tako potpuno umre, da bude pustoš, nego i žive, mile stvorove ubijate! Prokletnici... Šta vam je ona kriva?!...
Mala drhtava glava počivala mi je na grudima dok sam mahnit jurio da što pre iziđem odatle, stignem do života, mog, velegradskog, bučnog i haotičnog, ali u kome ne ubijaju male skotne nedužne kuje sa toplim očima.
Nikad se više nisam vratio u Banat.
Dok šetamo kraj reke, Astra me samo bojažljivo pogleda kad naiđemo na kakav blatnjav deo obrastao trskom. Zna da na takva mesta ne treba da kroči.

SPOJENI



Otišao
Obala si
Postao
A ja druga
Večnost
Među nama
Trag tvoj
Pratim
Hodam mostom
Sama
Predugim
On cvili
Ne čujem
Odbijam
Da se vratim

NESTVARNA



Od latica si me tvorio
Ali mi ne naudi jesen
Mirisom dozivao
Vetrovima uprkos
Pogledom željnim
U svoje osvite nosio
Pa dodirom snivao
U dugi dan
I takva prozirna
Bejah stvarna
Nedaćama uinat
Tvoja sušta zbilja
I tvoj jedini san

понедељак, 12. октобар 2009.

NA KRILIMA



Jezdim
Na krilatom atu
Međ zvezdama
Svu noć
Veo tajne
Skidam sa sebe
Uplašenog
Željnog
Zlatna kopita
I magija noći
Daju mi moć
Da u svet večni
Kročim
Nevidljivi
Zvezdama zavirujem
U oči
Tvoje tražim
Da namignu mi
Ali se budim

VETRA DAR



Rob vetra
Povijam se
Gospodarim
Tvojom kosom
Što zanosom
Pokori me
Pa se borim
Uspravljam
Vetru prkosim
I njega roba
Tebi na dar
U nedrima
Nosim

NE BUDITE ME


Glasnik moj
Prve pahulje
Zore
I trešnje zarudele
Snivaš daleko
Meni promiče vreme
Ne vidim behar
Ni da li vani sneži
I ako kaže neko
Radostan
Da noć beži
Da sviće
Da ide novi dan
Ja žmurim
Odbijam
Da budi me iko
Sem tebe

недеља, 11. октобар 2009.

SAMA


Utihnut dah
Pepelu prah
Kažu

Sklopljeno oko
Na nebu visoko
Lažu

Ledena ruka
Moja muka
Tek

Usamljen grob
Ja kao rob
Na njemu
Zauvek

RANJENI ŽDRAL



Nalik
Opalom dudovom listu svelom
Iz koga ne niče svila
Osvanuo je u mom vrtu
Ranjeni ždral
Krijući tugu ispod krila
Za jatom uzletelim
Tajnu mi šapnu
O krovovima belim
I ćežnji žarkog juga
Što zalud će da ga čeka
Godinama

субота, 10. октобар 2009.

UTEHA



Blagorodan
Na dlanu me
Kao biser kriješ
Kad tužim
Sklapaš ga
Pa se moliš
I kad ga otvoriš
Mesto usahle suze
Osmeh tvoriš
Na licu mom
Sedefnom

OD DUŠE NEUMRLE



Lovim senke
Igralice
Pa od njih bežim
Korakom od olova
Kroz zidove kao kroz maglu
Prolazim
Stopalu mi oslonac oblak nesan
Moje telo je vreme
A krv je moja mesto gde sam
Besmrtan večan
U plamenu titravom
Nad humkom golom
Što ogleda se u tvom oku
I ćuti bolom
Obitavam srećan

четвртак, 8. октобар 2009.

DODIR



Dajem da me diraš
Tek u snu
I majskim sutonima
Pod trešnjama rasvetalim
Mojih budnih sanja
Gde dan u noć uranja
Gde behar opija
I duša prestaje da bude čedna
A ja bezbedna
Od ruku tih čarobnih daleka
Sama
Maštam o nama
Da sam ti jedina
Jedna
I samo tada dajem da me diraš
I tako godinama

POSLE KAFANSKE NOĆI




Bez bisernih okova
Na vratu
Svile skliznule niz telo
I ruku zalepršalih
Slobodnih da grle
Da drhte
Da vole zrelo
A koga
Satenske rukavice bele
Na podu
Kao poraz
Na stolu ruže svele
Kavaljera hir nepotrebni
Nedovoljni
Dok ona sama čeka zoru
Tražeći u njoj svoj odraz

уторак, 6. октобар 2009.

NEMOĆ



Sva čežnja ova
Gromovita
Odbijena od rubova
Tvoga ravnodušja
Silovita je
Da stoletni lužnjak
Raspoluti
Da nebo pomrači
Um pomuti
I lavinu pokrene
Samo ne
Da tebe obujmi
I pogled ti skrene
Sa ničeg
Na mene

ZANOS



Glas tvoj
Kao pero paunovo
Golom kožom
Bedara oblih putuje
Pali
Pogled muti
Željna i podatna
Samo od tog glasa
Postajem
Ćutim
Dok koža se belasa
A utroba cvili razorena
Oplođena
Pa se budim
Od eha tog
U tišini
Slutim
Glas taj
Dželat je moj
Nemilosrdni

понедељак, 5. октобар 2009.

ĐURĐEVSKO JUTRO



Sviće u grehu
Odvajkada
U neposluhu obesti smehu
Đurđevsko jutro
Okupano
Mirisom smilja
Kristalnom rosom
I nogom bosom
Devojačkom belom
Što poljem leti
Gazeći čednost
Bez srama
Samo tog grešnog dana
Zakriljenog
Paganskim velom

недеља, 4. октобар 2009.

ROBINJA



Laž je
Sloboda
Dok robinja
Vapijem za moć
Da vladam
Čulima
Mislima
Čežnjama
Suludog neishoda
Ove ljubavi
Što kao smrt je
I robija

NANA




Svi su je zvali Nana.Bila je duša te sive oronule zgrade u centru što je, nekako neobjašnjivo, od ulaza do mansarde na trećem spratu mirisala na memlu. Izvesno, bila je ta građevina nekada i nova, suva, lepa a ne siva, ali u njoj više nikoga nije bilo ko bi o tim boljim danima mogao da svedoči. Osim Nane, a ona o tome nije govorila. Nije želela da se vraća u prošlost, u tu daleku lepu prošlost, kad je zgrada imala sjaj, a ona bila mlada. Niko se nije sećao ni da je Nana ikad bila mlada. Jednostavno, ona je uvek bila Nana.
Sede, jako zategnute kose u punđu koju je uvek krila ispod ljubičaste čojane ili satenske toke, ukrašene biserima, i obučena u libade širokih mekanih rukava ukrašeno najsitnijim vezom, Nana je,tako obučena, podsećala na one stare požutele slike iz nekih davnih vremena. Tek poneki posetilac, videvši je prvi put, bio bi iznenađen takvom pojavom, ali bi se svi brzo navikavali na njen izgled. Nije Nana marila za nova pravila oblačenja. Imala je svoja, i tako je, ljuljajući na krilu brojne generacije, učinila da im sećanje na detinjstvo bude lepo, ukrašeno izvezenim cvećem i zlatnim srmenim pticama na kadifenoj odeći.
Davno, baš davno, ispričao je samo jednom komšija, kujundžija Mita, živela je Nana na prvom spratu, u najprostranijem stanu, najluksuznijem, u brojnoj porodici vlasnika cele zgrade, Hadži-Nikolića. Da li je bila kćer, snaja, ili tek služavka u domu uglednih bogataša, niko nije znao. Ni Mita. Tek, došlo je neko čudno vreme. Brojna familija Hadži-Nikoliča se iselila, sa nekoliko kofera, a iz tog bogatog stana su danima potom neki bahati ljudi iznosili slike, kristalne lustere, escajge. Zaposeli su prostrani stan, a tu na dvorištu, bojili masnom plavom ili zelenom farbom neobarok stolice i komode. Nekoliko godina potom zamenila ih je porodica inženjera, pa je stan podeljen na pola, a u obe te polovine doselile su se porodice profesora obližnje gimnazije. O bivšim vlasnicima šapatom se jedno vreme govorilo, da su prognani, ubijeni, zarobljeni. Pa se na njih zaboravilo.
Nana je ostala u zgradi, ali su je smestili u nastojnički stan u prizemlju koji je skromno uredila, sklonivši na tavan par svećnjaka od srebra i violinu koju su joj doneli iz bivšeg stana. Godinama je Nana čuvala svu decu iz komšiluka. Prve reči i prve korake svi su savladavali uz Nanu, strpljivu, vedru, uvek osmehnutu. Deca su rasla, ženila se, udavala, dobijala svoju decu, ali Nana kao da nije starila.
- Pustite decu da žive. Sad je neko drugo vreme, drugi običaji - umela je da kaže roditeljima koji nikako nisu mogli da razumeju kako to da njihova deca kreću u provod u vreme kad su oni, dok su bili mladi, morali da budu već kod kuće.
Postiđeni, ili bar začuđeni, bili bi otac i mati, ne shavtajući kako to da oni nisu mogli da razumeju duh vremena, a Nana to jeste. I zaista je Nana razumela sve mladalačke ludorije, bivala im jatak, zaverenički učestvovala u svim njihovim podvalama, sitnim, bezazlenim. Nani se zato mogla reći svaka tajna. I govorili su joj svi sve svoje i najintimnije želje, snove, maštanja. Osmehnuta, znala je Nana kad treba da odobravajući klimne glavom, kad saučesnički da stisne ruku, kad da se blago namršti upozoravajući na opasnost. Bila je najbolji prijatelj svih. A niko o njoj nije znao skoro ništa.
Ipak, znale su sve mame iz zgrade da prvim utorkom u mesecu ne mogu da računaju na Naninu pomoć u čuvanju dece. Tim danima Nane nije bilo u kuči. Valjda još u zoru nekud bi odlazila, a vraćala se u suton, jedini put bez onog svog osmeha, nego nekako voštanog lica, utrnulog, sa tragovima sasušenih suza na svelim obrazima. Zaklimali bi svi nemo kad bi je sretali, čak joj ni deca ne bi trčala tad u susret, nego su je propuštala tiho do njenih vrata u prizemlju, iza kojih se zaključavala, ne paleći svetlo, nego dugo sedeći kraj prozora u mraku.
A već sledećeg jutra sve bi bilo po starom. Miris Naninih krofni širio se memljivim hodnikom i prodirao napolje, na dvorište, mameći dečurliju pred njena vrata koja je otvarala i puštala ih unutra.
Tog majskog utorka, prvog u mesecu, međutim, sve je bilo drukčije. Davno je pao mrak, a Nane nije bilo da se vrati. Žaluzine na njenim prozorima bile su sklopljene, a noćurak posađen u stare lonce okačene s obe strane, davno je već otvorio svoje latice, a nje još nije bilo.
Čak i deca, ona najmlađa, izvirivala su kroz škripavu kapiju, iščekujuči.
- Ivane, vidi je l' stigla Nana - vikala je sa mansarde svome sinu dole grlata komšinica.
- Nije, nije.
- Kako nije? Ma nemoguće.
- Eto, nije.
U brizi i zebnji usnula je siva memljiva zgrada tu noć, zalud pogledajući na sklopljene žaluzine. Nisu se otvorile ni do jutra. Ni miris krofni nije se pojavio iz Naninog malog nastojničkog stana.
- Hej, otključana su joj vrata! - povikao je oko podne sedmogodišnji obešenjak sa drugog sprata. - Nana je tu! Tu je...
Svi su se brzo sjatili. Stariji uđoše, nekako po dogovoru sklonivši decu napolje u dvorište.
Kad su otvorili žaluzine, obasjalo je majsko sunce Nanin sedi, tužni lik na otomanu. Bila je mirna, kao da spava. Bila je mrtva, a u rukama je držala raširen papir, pismo.Kad su ga izvukli iz njene stisnute šake, pročitali su da to psihijatrijska ustanova, ona smeštena na obodu grada, obaveštava gospođu Milenu Hadži-Nikolić da je njen suprug, njihov dugogodišnji štićenik preminuo i mole je da dođe da preuzme njegove lične stvari.
Na krstu.ispod slavnog prezimena, i njenog imena, pisalo je - Nana. Uplakane, komšinice su zamesile taj dan, za dušu, vanglu krofni koje su narasle, žute, velike, mirisale kao i Nanine, ali su jedino zastajale u grlu.
Otuda sve stanare u toj sivoj memljivoj zgradi zovu "Nanina deca", otuda se i krofne, koje se u celom svetu zovu krofne, ovde zovu "Nanin kolač". Otuda se i svaki prvi utorak u mesecu zove "Nanin dan"... Na taj dan bar nekoliko komšinica obiđe njen grob, gde počiva kraj svog Jovana Haži-Nikoliča, čiji se um, onda davno, pomračio kad su mu oduzeli ceo imetak, celu tu sivu, memljivu zgradu. Naninu zgradu.

субота, 3. октобар 2009.

IZ INATA



Samo pogled
Vatren
Kao tajna
Zapretana
Nemušta
Iz inata

Samo pogled
Imam taj
Što bljesne
Da me sagori
Zaboli
Dok uzmičeš

Žar pogleda
Meni
A ruke sklapaš
Željne
Oko njenog vrata


Ja i taj pogled brišem
Kao tajnu
Žmurim
Ćutim
Iz nemoći
Iz inata

петак, 2. октобар 2009.

TREN



Ne nisi ti
Moj san
Ni dan nisi
Svevidni dugi
Tek si tren
U zoru
Dah mimohoda
Tame i svetla
Beznađa i želja
Jave i sna
U tesnim dverima
Životnog
Neizmera

IGRA



Primi me
U svoj svet
Razigrani dečače
Nauči i mene
Sanjivu
I ranjivu
Da život je tek igra
Dva igrača što zovu se
Ovde i Sada
Među njih me baci
Da izbave me
Maštanja
Sećanja
I pada
Nauči me da
Živim