петак, 31. јул 2009.

ADAM



Boravio je u našoj kući već neko vreme, ali se Adam još uvek ponašao kao stranac. Bio je nejak, tanan, čak bi ponekad, kao u strahu, ili od hladnoće, zadrhturio. I pustio bi suzu koju bih mu nežno otirala.
Zabrinjavalo me je što se ne trgne, ne ojača, ne oslobodi se i ne shvati da je među prijateljima. To sam i rekla Njemu čija je i bila ideja o Adamovom boravku kod nas.
- Želiš li da mu pomogneš? - pitao je.
- Naravno.
- Onda mu to i pokaži.
Ćutala sam. "Kako?", dvoumila sam se.
- Pokaži mu da ti je drag. Pričaj sa njim, poveravaj mu se, pomazi ga uvek. Pokloni mu ljubav i uzvratiće - reče On.
- Misliš da će pomoći?
- Hoće, videćeš. Ljubav uvek pomaže.
Počela sam da razgovaram sa Adamom, da ga milujem kad-god bi, uznemiren, drhtao. Da mu pevušim pesme koje sam uvek volela. Da mu šapućem koliko mi znači i da ga molim da osnaži. I da mu brišem suze koje bi, povremeno, puštao.
I on je uzvratio! Od slabašnog i nemoćnog, čak prestrašenog bića, Adam se pretvorio u prelepo, prkosno, moćno. Činilo mi se i da je porastao. I da se više ne boji. I da on mene voli, činilo mi se. Nije više drhtao kad mu priđem.
To sam radosno saopštila Njemu.
- Ljubav čini čuda - nije se iznenadio.
Poželeh da čudo moje ljubavi vide i drugi. Nežno sam uzela Adama u naručje, podigla ga, želeći da iz polutame u kojoj je bio iziđe na svetlost, među ljude, da ga vide i da mu se dive; njemu i mojoj ljubavi koja ga je preporodila.
I tad je nešto potmulo zakloparalo. Pogledah u svoje naručje: od sve moje ljubavi i ponosa videh samo dve pokošene stabljike kako vire iz saksije, a prelepi adamovi listovi, mojom nepažnjom, ostadoše da štrče iz ventilatora kraj koga sam prošla opasno blizu.
Zaplakah gorko. Povadih smrvljene zelene listove iz kandži metalne sprave, otirah suze koje su mi niz obraze klizile i mešale se sa nekoliko adamovih. Pomislih:
"Ubila sam svoju ljubav. Zato što sam htela da se gordim njome".
- Ne plači - reče on. - Nisi ubila svoju ljubav. Ti si je probudila. Kupiću ti drugog adama.
Sad imamo kuću punu cveća. I nekoliko saksija prelepih adama. Onog prvog, međutim, nikad neću zaboraviti. Nijedan me nije voleo kao on.

Todsora Škoro, 2005.



четвртак, 30. јул 2009.

LEPA JANA

( U SPOMEN NA JANJU I BOŠKA I NJIHOVU DIVNU LJUBAV)


Čini mi se, ponekad, da još mirišu sokaci beogradskog Starog sajmišta na kose lepe Jane. Da se iza taraba još čuje odjek uzdaha momačkih za njom koja bi zamicala lagano, ali prkosno, čak nekako mangupski koračajući, svesna svoje lepote i neosvojivosti.
Mnoga je muška srca slomila, a svoje, onakva kakva je bila, neočekivano je poklonila ćutljivom, skoro neupadljivom Borku, rizikujući mnoge priče o sebi time. Nije se obazirala.
"Ni u čijim očima nisam tako lepa kao u njegovim. Niko me pogledom ne ugreje kao on", odgovorila je komšinici koja se drznula da je pita zašto mladi, skoro neupadljivi Borko kad je mogla da bira između mnogih dobrih prilika.
Tad je to rekla i više nije govorila o svom životu, svojoj ljubavi, svom porodičnom gnezdu. Ni na naklapanja da je to opet njen hir, da će "kad je prođe", ponovo u njoj da se probudi ona prkosna i neosvojiva Jana, nije odgovarala.
Nije se više budila takva Jana. Neka druga, spokojna, ogledala se u Borkovim očima. Voljena, mirna, srećna.
- Ali ni ta sreća nije bila kao stena. Umela je i ona da bude uzdrmana - rekla mi je jednom.
Videvši da joj skoro nisam poverovao, ispričala mi je:

"Bilo je leto, ja s veeeelikim stomakom teško podnoseći trudnoću, a Borko na odmoru. Žega pritisla, vidim ja da se on muči i znoji, pa mu kažem:
- Idi ti, mili, na more. Odmori se i provedi i za mene.
Ubedim ga i on ode. Po povratku ubrzo poče da radi, kad meni jednog dana zakuca na vrata lepa visoka crnka. Malo zbunjena upita me da li tu stanuje Borko. Spusti pogled na moj stomak i ja videh da je prebledela. Uvedem je u kuću, ponudim kafom i kažem da je Borko na poslu, a da sam mu ja sestra, došla da pospremim kuću i nešto mu skuvam. Raspričamo se mi. Ne pitaj o čemu, možeš da pretpostaviš... Naiđe tad i Borko. Ja ga zaskočim na vratima, poljubim ga u obraz i kažem:
- Bato, cura ti je divna, ali se mi zapričale, pa nisam stigla da kuvam, povedi je negde na ručak...
Odoše oni. Vrati se Borko, posle cele večnosti, ili previše brzo, ne znam. Ja kod prozora, gledam u našu baštu. On priđe, okrenu me prema sebi i zagleda mi se u oči. Ćutasmo dugo.
- I sa ovolikim stomakom stala sam u tvoje oči - pokušala sam da se našalim.
- I uvek ćeš biti samo ti u mojim očima. Ti i niko drugi - rekao je i zagrlio me.
Ubrzo nam se rodila Mara. Mazili smo je i gledali kako raste. A Borko nikad više nije hteo na more bez mene, čak i kad sam ga, u šali, terala, "

To je bila čudna Janina priča. Možda i jedina u njihovom zajedničkom životu koja je podsetila na onu negdanju Janu. Inače, sve je bilo bezmerna tiha ljubav. Sve do smrti, pa i smrt sama. Jer, Jane odavno više nema da prošeta sokacima Starog sajmišta. Nema ni Borka. Kad je obolela, dugo je prkosila opakoj bolesti, sa osmehom trpela bol, čak je Borku i Mari zabranila da joj u sobu ulaze suznih očiju.
"Ej, smeha mi dajte i radosti! A za tugu ima vremena, kad me ne bude... Ali, ni tad ne tugujte!"- govorila je.
Ugasila se tiho sa rasutim sedim pramenovima mirisne kose na jastuku i onim svojim mangupskim osmehom. Borko je izišao i dugo šetao njihovom cvetnom baštom. Tu su ga i našli, na klupi ispod starog jorgovana, mislili usnulog od umora i bola.
Bio je mrtav i osmehnut.

Todora Škoro

среда, 29. јул 2009.

PESME OČAJNICE

Iz zbirke pesama Todore Škoro

NEOSVOJEN

Varljiv,
Kao trag u bespuću
Kao želja u beznađu.

I gord,
Kao hrast u vremenu
Poput iskre u plamenu

Tuđ
Zauvek odlaziš



NEBESIMA

Snovi me nose
A teške noge bose
Zastaju spoticane zlom.

Želje me nose
A srce umorno izdano
Kao kakav starac trom.

Anđeli me nose
A nebesa se šire raduju
Kao rođenom svom.



NEPOVRAT

Koračam tiho
Za mirisom otkosa
Oca žeteoca
I majci patnici
Dodirujem snom ruke ogrubele
I sve one lopte bele
Starijeg brata bih da skupim
Rasute
U kavez detinjstva otetog
I prokletog
Jer se ne vraća


POLJA KRINA

Gledam te
Koračaš poljem belog krina
Što me pokriva usnulu daleku
Izvan svih zvukova i boja
I molim anđele i heruvime
Da ti došapnu tajnu
Koliko sam bila tvoja
Do bola
Do očaja
Do smrti i večnog pokoja
Pod poljem krina koji mirno gaziš

TODORA ŠKORO

уторак, 28. јул 2009.

SENKA

OVA PRIČA (KAO I OSTALE) JE IZ ZBIRKE "VARKE DUŠE" AUTORA TODORE ŠKORO


SENKA


Imali smo po pet ili šest godina kad smo, igrajući se na betonskom igralištu ispred zgrade, utvrdili da Sima nema svoju senku. Isprva niko nije verovao najmlađem Jovi koji je to tvrdio, a onda smo se svi uverili, okruživši zbunjenog Simu, zagledajući oko njega na betonu, tražeći...Naše su mahale, krivile se, pratile nas u stopu, samo Simine senke nigde na betonu nije bilo!
Otišao je tog dana kući uplakan. Tri dana nije silazio da se igra ispred zgrade, a mi smo ga željno iščekivali, gledali u njegove prozore iza kojih bi, tek ponekad, videli priliku njegove majke kako se drži za glavu i oca koji odmahuje. Pričajući kod kuće roditeljima i starijoj braći šta smo otkrili, svi odreda smo, ili dobijali ćuške, ili epitete lažljivaca. Niko nam nije verovao!
A Sime nije više bilo da siđe da se igra sa nama. Videsmo ga tek jednom kako, zaklonjen maminom i tatinom prilikom ulazi u njihov mali auto. Čudna je bila slika senki na betonu: Simini mama i tata su grlili i pridržavali svoga sina, ali jer senka pokazivala da oni ustvari grle - ništa.
Strašno je kad nemaš svoju senku! Kao da nema ni tebe, kao da si ništa! Svaki od nas se zato, krijući se od drugih, osvrtao povremeno i, umiren, shvatao da je njegova senka tu.
Jadni Sima! Niismo ga više videli. Uskoro se odselio sa svojom porodicom i nismo o njemu ništa više znali. Kako je vreme oticalo, a mi rasli, savladavali mnoga znanja o prirodnim zakonima, tako je počinjala da se javlja sumnja u ono što smo sa Simom doživeli. Nauka nas je učila da vertujemo u dokazive stvari, Sime više nije bilo, a i prokletstvo odrastanja nas je odvuklo daleko od nečeg za šta više nisam znao da li je samo plod naše dečije mašte ili se zbilo stvarno, ali je bilo veličanstveno!
Simu, naravno, nikad nismo zaboravili i verujem da su i ostali, kao i ja, iako već odrasli ljudi, pokatkad, osvrćući se po vedrom danu, proveravali da li ih njihova senka prati. Bila je tu. Uvek. I svačija je u stopu pratila svoga fizičkog dvojnika. Ipak, znam, Sima svoju nije imao.
Vest o Siminoj smrti saznali smo u novinama. Okupili smo se, kao nekad na betonskom igralištu ispred zgrade, tog tužnog podneva ispred kapele. Osedele Simine roditelje jedva smo poznali, oni nas nisu. Pogureni, zagrljeni, lagano su hodali za kovčegom. Pratile su ih dve njihove identične senke, a između njih nije bilo Simine...
Drveni krst je nosio Simin stariji brat. Nekoliko metara iza njega, svi Simini drugovi, mi iz ranog detinjstva i neki potonji, iz škole i sa fakulteta, valjda. Pognuti, zagledani pred sebe. Koračajući lagano videh da gazim na senku krsta ispred sebe. Zagledah se u nju. Odjedared, dva bočna kraka senke krsta se pomeriše uvis, vrh krsta se zaobli, pretvarajući se u nešto okruglo, čupavo. Razigra se senka krsta, mašući, kao rukama, bočnim krakovima, a to okruglo, čupavo se pokretalo, odmahivalo, ličilo neodoljivo na Siminu loknastu glavu...
"Vidiš li?", upitah tiho Jovu koji je hodao kraj mene.
"Da", reče. "Simina senka. Najzad je ima i on".
A možda ju je uvek i imao. Znam samo da u parceli dvadeset i osam jedino senka Siminog krsta mahne i nakrivi glavu, kao od dragosti što povremeno dođem da ga obiđem. Sve ostale su mirne, nepomične. I liče na krstove čije su senke.


TODORA ŠKORO

недеља, 26. јул 2009.

SPAS OD BEZDANA - PESME




DLAN

Dlan kao dan, kao san, zla kob
Dlan kao rob
Moj u tvome zarobljen
Onom sudbinskom linijom davno, pradavno
Da hleb tvori, da teši, da moli
Da daje, uvek da daje
I tek ponekad, kad baš je težak dan
Tad dlan u dlan
I prođe sve



DO BEZDANA

I snova i bola
I drhtaja i očaja
I miloduha i neposluha
Duša mi puna i buja rastrzana
Uz večni strah od zla i bezdana



ZABORAV

Strepim
Zaboraviće me borovi i breze bele
Kad jednom, tragom uspomena, tuda prođem
I magnolije, tužne svele
Videće u meni tek stranca zalutalog
A slutim ni tebe biti neće
Da zagrliš me bludnog
Ako se ikad usudim da dođem.



KAO SAN

Noć bez sna
San od zla daleko
Miljama nezaborava
Ima li te još
Da za dva ili groš me prodaš
Sudbini dubini snu ili zlu
Kao nekad



NATRAG U SAN

Jutro sivo Magla i tuga
Opet prokleto sam
Ni brata ni majke ni druga
A preti dugi dan
Znam: Natrag u san

Ali san ode Osetih zebnju
Tad dođe misao o tebi
Probudi nadu smanji strepnju
Osetih pobediću dan
Kažem sebi
Ne ne u san


autor TODORA ŠKORO, 2007.



субота, 25. јул 2009.

KASNO



Tu priču ispričala je Davidu njegova leva cipela. Sumnjičav, zgranut, konsultovao je desnu, a ona mu, u poverenju, šapnula da tom događaju nije prisustvovala, pa ne može da tvrdi pouzdano.
"Bože", pomislio je "Čovek više ni u šta ne može da bude siguran!". Onda se izuo i bacio dve pohabane cipele u reku, odlučivši da ubuduće ide bos.
"Tako bar neću stići kasno", mislio je. A i lažnih svedoka neće biti.
Priča je govorila o Adamu. Bio je on veličanstvena pojava. Lik, rekli bi gradski klinci. Harizmatičan, oni stariji. On sam najčešće bi govorio:
- Ja sam bog koji hoda!
Adam i svita oko njega. Gde-god da se pojavi pratio ga je buljuk raznoraznih: blentavih i promućurnih, zgubidana i poslovnih, sanjalica i trezvenih. Svi oni u jednom su bili isti: fascinirani Adamom. A da ih pitaš ne bi znali da objasne zašto ni kad bi tri dana razmišljali. Nije ni David mogao, a bivao je u toj sviti, godinama. Svedok, a laskao sebi da je učesnik. Učesnika tu nije bilo, osim Adama. Igrao je on maestralno u svom jednočlanom pozorištu godinama, decenijama, svi drugi su bili publika.
A o njemu, spremnom da zabavi, pouči, nasmeje, ohrabri, svi su mislili kao o Pajacu. Oni preostali kao o Učitelju. On ih je samo gledao i smeškao se blago.
Kad nije dobijao zaslužene aplauze, nije bio tužan. A laskanja i udvorištvo je lako umeo da prepozna.
- On laže - govorio je skeptik.
- Adam je spasitelj - opovrgavao je nesrećnik.
- Bože, koliko ljubavi u njemu ima - zadivljen je bio filantrop.
- Taj ni sebe ne voli - bio je uveren mrgud.
- On je srebroljubac - govorili su oni kojima nikad nije bilo dovoljno novca.
Adam bi na to otvarao svoje bisage i dukate delio onima koji ih imaju, ali ih ne broje i ne drhte nad njima. One druge puštao je da ih pojede jed i zavist. Ili da se promene. Davao im šansu da shvate. Nisu shvatali.
Bivao je dete da bi ga razumeli, a oni mu tad lupali ćuške.
- Mene ne boli, zaboleće vas, ali će biti kasno - govorio bi.
Nezvanih i zvanih oko njega je bilo mnogo. Malo odabranih. A i takvi, shvatali su kasno. Ako bi shvatili uopše. Ako im i tad, kad je već bilo kasno, njihova leva cipela ne bi svedočila suprotno onome što je videla desna. A neka od njih bi lagala, izvesno.
"Koga da uzmeš za svedoka?!", pitao se David, sam, bos. Tužan što je čoveku uvek suđeno da shvati kasno. Ili da ne shvati uopšte.
"Znam da ti je bilo teško među nama, sićušnima!", zavapio je David, blatnjavih stopala koja su tonula u žitko blato kraj Adamovog groba.
"Oprosti, učitelju!", ponovio je nekoliko puta, kriv.
Sa dva susedna brda prepirale su se dve njegove bačene cipele:
- Bio je zlotvor!
- Bio je dobročinitelj!
- Lažljivac nad lažljivcima!
- Najistinitiji među istinitima!
- Taj tvog bog koji hoda je umro!
- Rodio se tek sad, nevernice!
David je znao samo jedno. Bio je beskrajno sam.


Todora Škoro

недеља, 19. јул 2009.

SAVRŠENA PRIČA


Poješće me Strah što će me Smrt odvesti pre nego što okončam svoju Savršenu priču.
Kad se rodilo, stasalo i naraslo to čudovište u mom snu, ne znam. Stoglav, stolik, Strah moj, hranjen sumnjom, posrtanjerm, nevoljama, zlim slutnjama, dočekivao me dobrodošlicom u novi dan, usnivao na mom jastuku, sa mnom. Pratio me svuda, kao pas. Možda mi je i brat blizanac bio.
Ali se sve odigralo naglo, onako kako to uvek biva. Ispadne da je čovek uvek nespreman za kamen kad mu se na putu ispreči.
Inače, gospodar reči sam bio, godinama. Znane, milion puta upotrebljene, zahvalne, poslušne, krotke, opraštajući svu moju grubost, ili nehaj, sve moje ludorije koje sam igrajući se njima umeo da izvodim, ipak me nisu napuštale. Uvek kad ih prizovem bile su tu. Da mi, kao cigle neimaru, pomognu da tvorim jedine građevine za koje znam. Poput vojnika, odazivale su se tačne, precizne, prave. Verne sluge mog talenta, ili iluzije, odlučile su jednog dana da me napuste, da me iznevere, možda i da zagospodare mnome...
Probudih se samo tog jutra bez ijedne jedine reči na jastuku.
Napustivši me, većina njih ostaviše me poraženog: nemoćnog da naslikam čak ni sav očaj, besmisao nemanja nadahnuća. U beli papir, iskežen, prazan, zurio sam dugo. Ne shvativši odmah. Zato sam pitao cvet:
- Šta činiš kad tvoj miris počne da hlapi, a latice da venu?
- Čekam umiranje. I novi život narednog proleća.
Molio sam sunce:
- Reci mi šta radiš kad nestane tvog sjaja, a zagospodari tama.
- Sjaj je moj neugasiv, večan, to su samo oči tvoje proklete da ga ne vide uvek, od oblaka.
Srete me dete. Poverovah da će ono razumeti moj bol. Upitah ga:
- Kako ću dalje bez reči, napustile su me? Neću moći da okončam svoju Savršenu priču.
Gledalo me je sažaljivo. A bilo je nemo.
Nikada neću napisati svoju savršenu priču. Ja samo jedno umiranje imam, nisam cvet da čekam naredno proleće. I moj sjaj nije večan, poput sunca, pa da me ne brinu tmasti oblaci koji se navlače. A i malen prozborih rano, proklet da brbljiv ostanem celog veka, varkom reči nošen. Sve dok me ne srtete to nemo dete i porazi me sažaljenjem.
Umiren, razbuktah logorsku vatru od svojih priča, hiljada njih, noćima tvorenih. Zahvati me plamen, mene i te lažljive reči koje su cikale, vrištale, pekle se prokletnice, varalice, zlokobnice, zlohvatice, robinjice, nikad gospodarice.
Plamenom staništu mom primicala se Smrt. Tiha i nema. U nedrima je nosila moju Savršenu priču.


Todora Škoro