понедељак, 24. април 2017.

КЊИГА ПОЕЗИЈЕ "БЕЗДОМНИЦЕ" КАО НАГРАДА

"Бездомнице" Тодора Шкоро (БКЦ, 2017.)


На прошлогодишњем Европском песничком ФБ фестивалу моја песма "Повратак у Дамаск" ,међу близу 500 песама, освојила је прву награду - штампање књиге поезије у издању Банатског културног центра, као организатора ове манифестације. Ове године, у марту, књига "Бездомнице" је објављена и промовисама на Салону књиге Новосадског сајма, у оквиру 8. песничког ФБ фестивала. Рецензију је написао Радован Влаховић, уредник БКЦ-а.






Читање прошлогодишње победничке песме, на отварању Осмог ФБ песничког фестивала, 12. марта 2017.





Заједничка слика песника-учесника са Радованом Влаховићем, "оцем" ФБ фестивала


понедељак, 6. април 2015.

Гордана Симеуновић: ПЕСМА-РОМАН "РЕТУШИРАЊЕ" ТОДОРЕ ШКОРО

Гордана Симеуновић
Ретки су тренуци у данашњем књижевном свету, кад се један песник искрено задиви песмом другога. На срећу, има таквих. На моју, још већу срећу, дивљење према једној мојој песми ("Ретуширање", из збирке "Две слике", 2014.) дошло је из пера које је исписало стотине сјајних песама, из пера песникиње, антологичарке и приповедача из Београда, Гордане Симеуновић.




"Песма Ретуширање садржи две строфе. Прва је увод у роман, друга је потпуни роман. Толстој би рекао: "Све срећне породице личе једна на другу, а свака несрећна породица несрећна је на свој начин." И потом написао роман од неколико стотина страница. Тодора Шкоро је у четири стиха описала брак без љубави: "али његову надмено подигнуту обрву/ и њен бескрајно тужни осмех/ који су слутили живот без љубави/ није могао ничим да избрише". 
Зато је Тодора песник"

(Гордана Симеуновић)
Нова књига поезије Тодоре Шкоро

РЕТУШИРАЊЕ


стари фотограф је мајсторски умео
да доцрта бисере око мајчиног врата
и цилиндар на глави мога оца
на слици са њиховог венчања

али његову надмено подигнуту обрву
и њен бескрајно тужни осмех
који су слутили живот без љубави
није могао ничим да избрише

Тодора Шкоро
("Две слике", Етностил, Београд, 2014.)




 За ову прилику, издвајам неколико сјајних минијатура Гордане Симеуновић.


ОБЕЋАЊЕ
Антологија коју је приредила Гордана Симеуновић

Нека твоја пут буде мој пут
Нека моја пут буде твој пут
Путоваћемо

ЗЛАТНА КОЧИЈА

Долом ти је стигла златна кочија
Обрадован, оставио си мајку, Бога, сина
Долом дошла, долом и отишла

ПОВРАТАК

У ребро бих се твоје претворила
да безгрешан у самоћи останеш

ТИФАНИ ЛАМПА

Од разбијеног стакла направити лампу!
Има ли веће уметности?
Мој Боже, светлим!

(Гордана Симеуновић)



субота, 21. фебруар 2015.

О ЗБИРЦИ "ДВЕ СЛИКЕ" У "ВЕЧЕРЊИМ НОВОСИМА"

У редовном суботњем избору "Новости", у рубрици "Садам књига за седам дана" нашла се данас и моја нова збирка поезије "Две слике" (Етностил, Београд, 2014).

недеља, 4. јануар 2015.

PRIKAZ KNJIGE "DVE SLIKE" U DANAŠNJEM BLICU

U današnjem "Blicu" kritičar Milan B. Popović napravio je prikaz moje nove knjige poezije "Dve slike" (Etnostil, Beograd, 2014.).

"Pesnikinja Todora Škoro ispevava metro sopstvene duše, i to se prepoznaje u svakoj, doslovce svakoj pesmi. To nije slučaj kod drugih pesnika i pesnikinja (...)", kaže se u kritici.

Na strani 22, "Blic" (dodatak "Blic knjiga")

недеља, 2. новембар 2014.

BEOGRADSKE PROMOCIJE JAGODE KLJAIĆ

Todora Škoro, recenzent, i Jagoda Kljaić, autorka "Rascvjetane trpeze"
Književnica Jagoda Kljaić iz Gline (Hrvatska) promovisala je minulih dana u Beogradu svoje nove knjige - zbirku kratkih priča"Rascvjetana trpeza" i knjigu poezije "Pepeo na pragu", obe objavljene ove godine.

Na beogradskom Sajmu knjiga


Najpre je održana promocija na Sajmu knjiga, u sali Borislav Pekić, 29. oktobra, a dva dana kasnije i u zemunskoj biblioteci Sveti Sava. Ispred izdavača, Presinga iz Mladenovca, na sajmu je govorio Predrag Milojević, moja malenkost kao recenzent "Rascvjetane trpeze" i autorka. Priče je čitala Dragana Momić. U Zemunu, besedilo se, osim o knjizi priča, i o poetskoj zbirci Pepeo na pragu, a program su ulepšali i polaznici muzičke škole "Kosta Manojlović" instrumentalnim i vokalnim izvođenjem numera klasične muzike.

Jagoda Kljaić je pesnikinja, pripovedač, esejista i kolumnista nakoliko književnih portala u regionu. Ima već objavljenu knjigu kratkih priča "Pjesma za korzo - glinski spomenar", posvećenu njenom rodnom gradu i njegovim žiteljima, a u ovoj novoj zbirci bavi se pričama iz života malih, običnih ljudi sa prostora celog Balkana koji je imala prilike da upozna

To su priče koje, uprkos težini svagdanjeg života koji autorka živi i o kome piše, nude jedan fini, ali nepokolebljivi optimizam i jednu svojevrsnu zapovest kako se u životu, bez obzira na sve padove i posustajanja, nikada ne sme stati ni odustati. Životne, pisane pitkim stilom i ritmom, priče Jagode Kljiaić otkrivaju je i kao izuzetnog poštovaoca jezika, što se može videti iz svake rečenice u pričama, gde nema nijedne suvišne, nepotrebne ili pogrešne reči, te se stiče  utisak, zbog te izbrušenosti, da je svaka priča pesma. Što i ne treba da čudi, jer autorka jeste i vrsni pesnik.

 (Fotografije načinio Miljko J. Radanović)


Dragana Momić, Todora Škoro, Jagoda Kljaić i Predrag Milojević

четвртак, 23. октобар 2014.

ТОДОРА ШКОРО, "ДВЕ СЛИКЕ" (ПОЕЗИЈА)

"Две слике", моја седма књига




Из штампе је управо изишла моја седма књига, збирка поезије "Две слике" (Етностил, Београд).
У њој су сабране песме настале у последњих пет година, многе од њих награђиване и објављиване током тог периода у књижевним часописима и зборницима.
Рецензију је написао песник Горан Ранчић, идејно решење корица урадио је Иван Игњатовић, а за помоћ при избору песама захвална сам професору Стојану Богдановићу, математичару и песнику из Ниша. Захвалност за штампање књиге дугујем једној песничкој доброј вили која, као и све чаробнице, а и истинске мецене, није желела да буде именована.








ЗАПИТАНОСТ КАО МОЗАИК НАШЕ СВЕСТИ И САВЕСТИ

реч ловим

као гуји
на реп јој стајем
да буде мелем


Зашто треба (про)читати поезију Тодоре Шкоро?
Одговор ће свако од нас, који завиримо у тај лавиринт  пресликане душе, наћи приликом читања било које песме, јер постављена питања терају на тражење одговора према могућностима сопствене загледаности.
Горан Ранчић, рецензент књиге
Недвосмислено верујем да је Тодора Шкоро обдарена и таквим моћима да, поред сагледавања свакодневне реалности која најчешће промакне већини, а коју претаче у песме, успева да завири у будућност и сагледа наше муке или радости, које нас чекају, самим тим, види и наше реакције, нас слабих, или јаких, свеједно, који ћемо се, некада, кајати због почињеног или непочињеног. Њена поезија је бумеранг у том смислу, јер се остварује сада и овде, пред нама, опомињућим стиховима, али, мајчински  забринуто, као да нам даје шансу, да се сагледамо у нашој будућности и не учинимо оно што бисмо учинили или пропустили да учинимо.
Вероватно никада нећемо сазнати тајну како успева да прелети те временске удаљености и помири их у песмама, да са папира не одлете у бесмисао, притом, дарујући нам мелем кроз призму речи, који нам може олакшати долазећа времена наших живота, ма каква она била.
Аутор(ица) нам стиховима дозване савести, у истом трену док држи за руке времена прошла и времена будућа, пресликава са тих дланова истину наших живота кроз просторе сопствених очију. Управо у томе видим вишезначност и вишеспратност, надреалног у одсликавању реалног, на тај начин досегавши суштину садржаја поезије, јер нам на један специфичан начин, изазивајући наш рацио запитаношћу, пружа могућност двојства, да гледајући лице листа можемо сагледати и наличје, а да притом гледамо кроз њен поглед који рефлектује својствен колорит људскости. Наиме, поред врцаве рефлексивности, у нашим ''рукама'' је и њено срце, (ма колико ова тврдња изгледала као фраза) које уплиће у сложеност личног израза, и у том двојству речима исплете наше емоције и недоумице у стихове.


Пратећи отиске Тодоре Шкоро, не могу се ослободити утиска; да се њена поезија, објашњавајући саму себе препознаје у речима великог песника Борхеса: '' Верујем да песник не говори, или не треба да говори нове ствари. Треба да изражава оно што су сви људи неки пут осетили или ће осетити у животу. То јест, треба да нађу музику речи за та осећања која су суштинска за свачији живот. И, песништво је важно управо зато што изражава вечне чињенице које одговарају не само песниковом искуству већ одговарају или могу одговарати осећајном искуству читаоца''.
Наравно, индивидуално је до које висине ћемо успети да савладамо планину, да бисмо сагледали што дубље поезију Тодоре Шкоро, но, морамо се сложити да је у потпуности, ношена снажним крилима двојства, успела да надлети изазов свевременог огледала, у којем се можемо препознати, и храбро запева о крхотинама истог, стапајући  виђења свих нас, у своје искуство које ће се оречити у поезији, која буди нашу свест о долазећој савести.
               
Носим тајну
у устима
као да њоме хоћу
да нахраним гладне птиће



Горан Ранчић
Калуђерево, септембар 2014.
_______________________________________________



среда, 22. октобар 2014.

РЕЦЕНЗИЈА КЊИГЕ "ПОЗНАЈЕМО ЛИ СЕ, МАЛИНОВСКИ" ЈАГОДЕ НИКАЧЕВИЋ




Из штампе је управо изишла прва књига поезије Јагоде Никачевић, "Познајемо ли се, Малиновски". Зналачки оформљеној, брижљиво припреманој, имала сам част да, уз врсног песника Менсура Ћатића (БиХ) и Ану Поренту (Словенија), будем рецензент њеног песничког првенца.









ПОКЛОН ОНИМА ЧИЈЕ СУ РУКЕ НАЈДУЖЕ БИЛЕ ПРАЗНЕ
(О збирци поезије Јагоде Никачевић „Познајемо ли се, Малиновски“)
                                                      


„Песма жели да дотакне Другог, тај Други јој је потребан“
Пол Селан


            Најпре одговор. Мање ауторки (она га зна!) , више будућим читаоцима, на  наслов-питање – „Познајемо ли се, Малиновски“. Добро се познају и препознају славни антрополог и етнограф Бронислав Каспер Малиновски и врсна песникиња Јагода Никачевић чију се прву збирку песама, ево, исплатило чекати. Онако како је пољски научник, у потрази за смислом међуљудског функционисања, међу урођеницима Тробријандских острва открио савршен систем размене добара, познат као кула, тако је и песникиња, путујући међу песмама славних претходника и савременика-песника открила оно што је знао још Пол Селан – „да песма жели да дотакне Другог, да јој је Други потребан“.
У овој зналачки оформљеној збирци, која је заправо ода стварању и ствараоцима (највише песницима, али и уметницима уопште), Јагода Никачевић је тај одлични Селанов Други, тај неопходни Други коме је уметност и намењена, али и онај Други који, остајући задивљен, у тој задивљености бива способан за одговор песмом, такође, како би се круг (дословно значење куле о којој Малиновски пише) наставио и како би размена добара текла у бесконачност.
 Малиновски је морао да разапне шатор у селу међу тробријандским урођеницима како би изучавао ту тако необичну, а посве људску размену њихових добара, коју је карактерисало стално циркулисање, и то вредних огрлица у једном правцу, а наруквица у супротном, са острва на острво. Али не само наруквица и огрлица, него и свих других вредности које би се, тако, селиле из руке у руку, па се нужно догађало да све до свакога једном стигне, а нарочито да ти поклони стигну до оних чије су руке биле најдуже празне. Јагоди Никачевић било је потребно за заплови стваралаштвом врхунских уметника, да пред тим песмама, сликама, скулптурама, представама застане и да, инспирисана, напише песму. И тако настави круг даривања и учини да многе жељне руке не остану празне. Отуда, још једном, категорични одговор на наслов-питање гласи: да, познајете се, Ви и Малиновски.
Јагода Никачевић
            Намерно или не, Јагода Никачевић овом збирком поезије показује нам да њена очараност и њена инспирација не проистичу из реалног живота него из уметности. Списак оних пред чијим делима она застаје, диви им се и на њих даје свој поетски одговор је подугачак  - од Шекспира, Борхеса, Ахматове, Цветајеве, Селана, Киша, Црњанског, преко Далија, Милене Павловић Барили, Каравађа, Ван Гога, па до свога савременика и пријатеља, песника Менсура Ћатића. Често посветом у наслову, а ређе само успутним помињањем у песми, песникиња ће читаоца упутити на чије стваралаштво она песмом даје одговор. Некада, неће поменути ни име, него тек део из биографије уметника о чијем животу пише, што може да буде сметња, али и изазов читаоцу да до тих сазнања (а како би Јагодину конкретну песму што боље разумео) сам дође.
            Начин на који песникиња на уметност одговара (као кад се на изазов одговара) је различит. Понекад, њена песма је из визуре уметника о коме пише, понекад из угла његове музе или љубавнице, а некад само из перспективе обичног гледаоца (уживаоца). У сваком случају, увек то буде онај захвални, помни и привржени Други, тако неопходан песми, о коме Селан пише. Тако ћемо у песми „Порука Марине Иванове Цветајеве“ , читајући стих

Твој кофер је трошан, мали (...)“


неизбежно помислити на причу из биографије ове руске песникиње, када јој је Борис Пастернак, пакујући јој кофер и везујући га конопцем рекао како је он довољно дебео да би се о њега могло обесити, а да је она недуго затим то заиста и учинила. У песми „У ноћи пастира“, посвећеној Данилу Кишу, Киша бисмо препознали и да то није у посвети назначено, јер, сасвим намерно, Јагода Никачевић уме да понекад преузме и ритам, метрику, лексику, метафорику песника кога нам описује, како би нам га што више приближила, или једноставно зато што његовој поетици није могла да се отргне. Из те песме, пажљивом читаоцу никако неће промаћи величанствени стих

                        Ходати се мора
И кад сумњаш у стопала

            Селећи се на трен у кожу конкретног уметника, песникиња ће покушати да одгонетне његове стваралачке тајне, па ће се у песми „Дилеме“ запитати, градећи једну величанствену поетску слику-поређење, да ли је сликар, сликајући Голу мају,

„...обучену оголио, или ју је голу рупчићем покрио (...)“. 

У песми „Априлски перикулум“ Црњанском ће је приближити поглед на лукове мостова, свеједно што је њен овај београдски, железни, преко кога клопара тремвај број седам.  „Сунцокрети“ у истоименој песми сањају Ван Гога и управо у тој, скоро минијатурној поетској форми, откриће нам своју огромну тежњу – да песма буде налик богу

                        ова би песма да има
сунца, ветра и тебе
прострта пољима
заличила на Бога

Једна од изузетно снажних песама је и “Дан када сагореће(мо) месец”, посвећена Милени Павловић Барили, затим “Милена Јесенска”, па циклус “Пет глава шибица”, “Ћовеков аутопортрет” , “Снови” и, најзад, насловна песма “Познајемо ли се, Малиновски”. Заправо,  нема песме у овој збирци која није снажна и поетски довршена. Мањкавост би једино могла бити у недовољној претходној информисаности потенцијалног читаоца због које  би му разумевање неких песама представљало проблем. Међутим, ова збирка и до таквих читалаца допиер. Схватиће и они тежњу песникиње да овим делом створи омаж чину уметничког стварања, макар да сви њени читаоци и не буду онај најбољи Селанов Други. или, како Јагода у песми “Lhasa” каже
                                                     
“Од монаховог ребра
не постаје се
жена”

Али се жена, као и песма, могу разумети.



Тодора Шкоро
У Београду, 28. августа 2014.